Gotovo da nema osobe u Srbiji koja ne zna koja su to deficitarna zanimanja u Nemačkoj, a veliki broj nas sad već na prste obe ruke nabraja ko je sve od rodbine i prijatelja otišao baš tamo u potrazi za boljim životom.
Jedna od njih je tridesetogodišnja Stanislava Kantar iz Bačke Palanke koja je jednog dana čvrsto rešila da ode i radi u, kako sama kaže, obećanoj zemlji. Perspektivu za sebe i svoju porodicu više nije videla u Srbiji, smatra da su medicinski radnici ovde potcenjeni, a svoju budućnost vidi upravo u Nemačkoj. Trenutno živi i radi ono što voli u Hajlbronu u saveznoj pokrajini Baden – Württemberg.
Posle završene srednje medicinske škole u Novom Sadu, Stanislava je znala da želi da postane babica i upisala je Visoku zdravstvenu školu strukovnih studija u Beogradu, odsek babica.
[wonderplugin_slider id=174]
„Nakon studiranja se vraćam u moj grad i započinjem volonterski rad na Klinici za ginekologiju i akušerstvo, Kliničkog centra u Novom Sadu. U decembru 2012. godine počinjem da radim na porođajnom odeljenju istoimene klinike. Radeći taj posao, upoznala sam dosta divnih kolega kojima dugujem veliku zahvalost za sve preneseno znanje. A naravno i ono najvažnije „moje“ porodilje i njihove bebe. Za mene je uvek iznova bivao sve lepši osećaj kada šetam gradom i gledam kako te majke zastaju i pozdravljaju se sa mnom i uz osmeh mi pokazuju svoje dete“, priča o počecima u svom poslu naša sagovornica.
Stanislava je zaposlena na SLK Klinici u gradu Hajlbron u porođajnoj sali kao babica. Tamo je više 3 meseca i prvi utisci su, ističe ona, fantastični.
„Sećam se dana kada sam donela odluku u vezi sa odlaskom, to je bio 4. februar 2017. godine. Tog dana sam bila sigurna da ću otići i da ce moj život biti tamo, u toj državi. Takvu odluku sam prvenstveno donela zbog toga što više u svojoj zemlji nisam videla nikakvu budućnost i perspektivu za sebe, a onda i za svoju porodicu. Tačnije, zdravstvo u našoj zemlji je obezvređeno i nažalost, male su šanse da se ta situacija popravi. Plate su čak ispod proseka, osoblja je malo i ništa se ne radi po tom pitanju. A to je upravo ono što je najvažnije, jer ljudski život nema cenu“.
Kad je rešila da ode u Nemačku, započela je učenje jezika. Dok je kuvala, spremala, obavljala kupovinu, putovala na posao učila je jezik, a nemački TV kanali i slušalice su joj postali najbolji prijatelji. Nije bilo lako, kaže, ali uspela je. Položila je jezik na nivou B2 na Goethe Institutu i trud se isplatio.
„Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu koji mi je bio velika podrška (ovim putem mu se javno zahvaljujem, trebalo je preživeti sva ta polaganja i ono čekanje vize), kao i mojoj porodici, prijateljima, a takođe i profesorkama Papić Mariji i Tica Jeleni koja je samo mesec dana nakon porođaja počela da radi „na meni“, priča Stanislava.
Ona kaže da je početak kao i svaki, bio težak, sve što voli ostalo je Bačkoj Palanci, ali Stanislava je sebi zacrtala cilj i neumorno težila ka ostvarenju.
O Nemačkoj sam znala samo ono „kod Švabe red, rad i disciplina“. To sam osetila tek kada sam došla. Zaista tamo se zna ko, šta, kada i koliko radi. To je ono kad kažu uređena zemlja.
Često možemo čuti kako su Nemci „hladan“ narod, puno rade i nemaju vremena za druženje i uživanje.
„To nije tačno. Dobra organizacija i sve se stigne. I za šetnju po keju, za bioskop, za neki dobar koncert, za izlazak, za proslave…. Prvi kontakti sa kolegama, sa pacijentima, sa građanima, sve je bilo čak bolje od onoga što sam očekivala. Nemci su zaista na prvom mestu jako ljubazan i kulturan narod. U kolektiv sam se jako brzo uklopila i mogu da kažem da pored tog finansijskog aspekta jednako je lep i taj osećaj zadovoljstva dok radiš.
Svaki dan se nesto novo nauči, čuje, napravi novi kontakt i svaki dan biva sve lakši i lakši. Mogu da kažem da sam tamo u potpunosti ispunjena kada je posao koji obavljam u pitanju“, rekla je ova Bačkopalančanka.
Ono što se Stanislavi najviše sviđa tamo, je spremnost Nemaca da ti pomognu u svemu. Kada vide zainteresovanost i želju radnika tada su spremni, kaže ona, jako puno da učine kako bi se taj radnik osećao prijatno i ispunjeno.
„Naši medicinski radnici su izuzetno stručni i zato su im vrata svuda otvorena“
„Kvalitet pružene nege u mom slučaju za majku i dete je jako visok. Taj kvalitet bi u mojoj zemlji takođe bio viši kada bi imali više kadra koji obavlja taj posao. Naše sestre, babice, lekari su izuzetno stručni i zato su im vrata svuda otvorena. Takođe, postoje velike mogućnosti za stručno usavršavanje i rad na sebi“, ističe Stanislava.
[wonderplugin_slider id=177]
Mana je, kaže ona, jedino čekanje radne vize. Na termin u Nemačkoj ambasadi u Beogradu naša sagovornica je čekala čitavih 14 meseci. To ujedno pokazuje koliki je odliv medicinskog osoblja iz naše zemlje.
„Jedino što mi trenutno najviše fali je moj suprug. Trenutno smo u procesu spajanja porodice, a na to se takođe čeka“
Medicinari su u Nemačkoj, konkretno u pokrajini gde je Stanislava, najbolje plaćeni, a s druge strane ova pokrajina ima dosta visoke kriterijume kada je zapošljavanje u pitanju. Stanislava zarađuje sedam puta više nego u Srbiji.
Za sebe i svoju porodicu kao i svi mi, i Stanislava želi samo najbolje. To najbolje u Srbiji nije mogla da obezbedi.
„Ovo je zemlja koja ti mnogo toga pruža samo ako imaš volju. Nažalost, sve više ljudi odlazi, iz svake branše, ali dosta nas je na to primorano zarad boljeg i kvalitetnijeg života, a mogu slobodno da kažem zarad normalnijeg života. Pored odluke da se udam za mog supruga, preseljenje ovde smatram jos jednom svojom jako dobrom odlukom u životu“.
„Nikada nisam pomišljala da se vratim i odustanem od ovoga“
Svoju budućnost Stanislava vidi u Nemačkoj, i želi da i njena deca odrastaju tamo. Porodica i prijatelji jesu daleko, ali ona kaže da su Nemci predusretljiv narod, spremni na svaki kompromis i pružanje čestih godišnjih odmora.
„Svim mojim kolegama, a takođe i ljudima iz drugih branši bih savetovala ukoliko imaju želju za boljim zivotom, da dođu i probaju, a ako im se svidi da ostanu. Ovo je definitivno zemlja koja obećava“, završava Stanislava.
[wonderplugin_slider id=173]
