Okreće mi se želudac. Osećam strah, nelagodu i strašnu želju da ne gledam. Kako je gura, nasilnički nasrće i ruši preko metalne bankine. Osećam potrebu da se sakrijem i postidim dok njegove ruke povređuju njeno međunožje. Osećam potrebu da ne budem žena. Jer me je strah. Sila koja treba da me zagrlili i štiti po svaku cenu urotila se protiv mene – majke, sestre, komšinice, ćerke.
I gledam te snažne ruke i izgubljen pogled koji je uveren da je moćan i nepogrešiv u svojoj nameri da proda dušu. Mislim da je takvu ni đavo ne bi hteo. Jer je ta duša posve izgubljena.
I gledam tog nečijeg sina koji je blagosloven što je rođen, što je rođen u zemlji nepregledih zelenih šuma, rascvetalih livada gde raste Banatski božur, gde se hiljadu i sto vrsta jela svaki dan bori za čist vazduh, gde preleću belorepi orao i sova, gde potoci žubore svojom hladnom vodom svežom kao dah novorođenčeta, gde dabar gradi svoje stanište kao sveti oganj.
Gledam tog nečijeg sina i strepim da nije moj. Lomim prste kao da mi ih oni lome čekićima, goloruku i ponosnu što sam se otela izgubljenom razumu.
Koja su vas to bogatstva ponela da ustanete protiv neba? Čime su vas to nahranili kao da ne znate da vas samo crnica i crvenica mogu zasititi?
Koji su vam to vazduh obećali? Zar ne vidite da i to što mislite da imate, nemate? Da se gas mržnje vezao za molekule u vazduhu pa nas truje, kao logoraše.
Koje oči da vam dam da vidite to što ne vidite? Da vam više ništa nije sveto. Ni vi sami. Jer niste se prodali za veliko, za puno. Niste ste prodali za šaku zla pa da se lako može okajati nemili greh vaše ruke. Da je sreće da ste se prodali za šarenu lažu pa naivno i lakoverno kao deca otreznite tu ludu glavu i naučite pameti. Prodali ste za ništa a dali ste svetinju, dali ste svoju krv, svoju majku, svoju zemlju, svoj oganj, svoju njivu, svoju dedovinu.
I znam da me ne čujete. Znam da bi me gurnuli u bezdan, ne samo preko margine puta na koji sam stala da bih koračala za ovo malo što je ostalo za braniti.
Ali neće vas ni jedna majka mrzeti, niste uspeli. Neće vas ni jedna sestra prekoriti. Neće vas se ni jedna ćerka stideti. Jer takvi niste više ničije ni dete ni brat ni otac.
Svojim nedelom učinili ste da se jače leti za vazduh, da se lepše cveta za zemlju, da se pliva hrabrije za vodu.
„Nesreća koju nam Bog nameni ponekad je mnogo bolja od sreće koju sami sebi želimo“. Vi ste ta nesreća koja će me samo još više naterati da verujem da se svako zlo može iskoreniti, da se svaka šaka zemlje može sačuvati.
I ostanite uspavani u dubokom snu beznađa i ludila jer će se tako probuditi svi oni koji su verovali da nije do njih, da oni ne mogu da urade ništa za svoje.
Ne znam da li znate ali, mnogo nas je više. Lome se granice urazane nemoći u našim glavama kao slapovi Krupajskog vrela pa se i oni najtiši sada čuju kako bez i malo straha viču: „Ne dam!“
