Svakodnevni događaji nam sugerišu da svet doživljava nervni slom. Ljudi ubijaju, agresivni su, nervozni, nasilni, nezadovoljni, nesrećni, napeti i anksiozni. Neuroza dominira na terenu. Galopira prebrzo, a kao da niko ne zna šta se događa i zbog čega. Kao da niko nema ideju kako da zaustavi ovaj neumoljiv pohod ka destrukciji. Svake godine pojavljuju se nove bolesti, sve je više samoubistava, ubistava, nasilja, alkoholizma i narkomanije. Svet se raspada, puca po šavovima.
Zbog čega smo potišteni, nesrećni i bolesni, zašto se emotivno udaljavamo od prijatelja i zašto društvo izgleda tako bezosećajno i indiferentno?
Ako krenemo od osnovnih čovekovih potreba shvatićemo da se ponašamo kao da nam svima nešto nedostaje, i očajnički pokušavamo da dobijemo ono što mislimo da smo propustili.
Ali kao da, jednostavno, uvek hoćemo „više“ i „bolje“. Toliki ljudi traže izlaz, i izgubljeni su u svetu. Izgleda da je emotivna lišenost postala nasledstvo koje se prenosi sa generacije na generaciju. Izgleda je neminovnije nasleđivanje emotivne lišenosti nego oblika usta i nosa, boje očiju i kose.
Pitamo se zašto jedna generacija ne može da zadovolji emotivne i fizičke potrebe svojih potomaka. Lišenost se prenosi kao ciklus na svoje potomke. Naši preci, uglavnom, nisu znali da je deci potrebno da ih nose i maze, niti da deca imaju osećanja koja treba da izraze. Od dece se očekivalo da se lepo ponašaju i da slušaju. Poslednja stvar koju su roditelji shvatili i poštovali bila su dečja osećanja.
Danas nas zbunjuju naše potrebe i način na koji uspevamo da ih zadovoljimo. Rezultat te konfuzije je nezadovoljstvo, nesrećnost, frustracija i sve veći pesimizam. Često smo i suviše cinični prema drugima, a to dovodo grupe agresivnih čovekomrzaca. Ne sme da se dogodi da roditelji i društvo zanemare svoju decu. Suštinski.
Svi u ovaj svet ulazimo sa hrpom potreba. Naše potrebe su fizičke – kao ona za hranom, sigurnošću i udobnošću. Kasnije se javlja potreba za ljubavlju, da budemo shvaćeni i da drugi poštuju naša osećanja. Konačno se pojavljuje i potreba za znanjem i razumevanjem.
Uloga ljubavi je suštinska
Ljubav je suštinski kvalitet koji nalazimo u ispunjavanju svih potreba, na svakom stepenu razvoja, i predstavlja neophodan element zadovoljstva. Kada jedno ljudsko biće ispunjava potrebe drugog, to ne sme da bude mehanički, već utemeljeno na iskrenim osećanjima.
Potreba za ljubavlju prožima nas sve. Dete koje volimo milujemo, brinemo o njegovoj ishrani, njegova majka neće piti i pušiti u trudnoći, potrudiće se da živi uredno.
Zašto je traganje za ljubavlju univerzalno?
Zato što je to traganje za sopstvenim Ja koje nikad nije smelo da postoji. Tačnije, to je traganje za tim posebnim nekim koji će ti dozvoliti da budeš ti. Pošto se njihova osećanja ignorišu i drobe, mnogi ljudi na kraju čine ono što ne osećaju.
Prerani brakovi, kratkotrajne ljubavne veze, pogrešne političke odluke, proizlaze iz unutrašnje frustracije i očajničkog pokušaja da se oseća kroz druge.
Ako se nagomilaju gubici iz mladosti, nerazumevanje roditelja, rigidnost društva i loša kinfiguracija sistema, onda je jasno da uzrok samoubistava, porodičnih nasilnika, ubistava ne može biti povezan samo sa gubitkom ljubavnog partnera. Katastrofalne posledice su mnogo dublje.
Mnogi ljudi beskrajno tragaju a malo njih stvarno zna šta zapravo traži. Tek onda kada počnu da žive kroz sebe, prihvate sebe i ljude oko sebe, nauče da misle svojom glavom i imaju slobodu da iskažu ono što misle i osećaju bez sankcija, moguće je da će to biti lepak za popucale šavove sveta koji puca po njima.
