Gajdobra je jedno od retkih mesta u kojima fudbalski talenti, niču kao pečurke posle kiše.
Da je konstatacija iz prve rečenice ovog teksta tačna, potvrdiće gotovo svaki žitelji ovog sela, koje se ne prepoznaje samo po velikom broju visokoobrazovanih ljudi, već i po sjajnim fudbalerima.
Junak ove priče, Borislav Bućo Gordić jedan je iz plejade sjajnih gajdobranskih fudbalera. Bućo, kako ga inače svi zovu, rođen je sredinom pedesetih godina prošlog veka (29. mart 1955.), a fudbal je kao i većina njegovih vršnjaka, zavoleo kao dete.
Bilo mu je tek jedanaest godina kada je počeo sa treninzima kod nastavnika muzičkog vaspitanja, gajdobranske osnovne škole „Aleksa Šantić“ – Steve Vardića, koji je u to vreme sa uspehom vodio školsku fudbalsku sekciju. Svoje znanje iz fudbala na decu je prenosio roditeljskom ljubavlju.
– Zahvaljujući ovoj sekciji svi mi koji smo je prošli, brzo smo ušli u tajne igre, koju smo toliko zavoleli, da se većina nas ni danas od nje ne odvaja. U tajne najvažanije sporedne stvari na svetu, uspešno nas je tada uveo nastavnik Vardić – započeo je svoju fudbalsku priču, Bućo Gordić.
– Sekcija je okupljala veliki broj dečaka, željnih da što pre savladaju fudbalsku azbuku, i to sa najvećom mogućom ocenom. Fudbalsko „usavršavanje“, poput drugih članova sekcije, nastavio sam kod Žarka Pecelja, trenera tadašnjeg podmlatka „Hercegovca“. Vardić i Pecelj, imaju velike zasluge, za moju možda zvuči neskromno, veoma uspešnu fudbalsku karijeru.
Njih dvojica su svakako najveći „krivci“, što sam fudbalu posvetio veliki deo svog života. Sa svega sedamnaest godina, Gordić je debitovao u prvoj ekipi Hercegovca koja je u to vreme u svojim redovima imala nekoliko odista odličnih fudbalera, koji su kasnije napravili izuzetne fudbalske karijere. Veoma dobre igre, koje je pružao u gajdobranskoj ekipi, brzo su bile primećene, pa se za njega otimalo nekoliko klubova.
Najbrži i najkonkretniji su bili Crvenčani, tačnije rukovodstvo tadašnjeg drugoligaša „Crvenke“.
– U „Crvenki“ sam proveo jednu sezonu 1975/76., nakon čega sam otišao na redovno služenje vojnog roka. Po povratku iz JNA 1978. godine, zaigrao sam još jednom za matični klub, da bi nakon godinu dana postao član bačkopalanačke „Bačke“, tadašnjeg člana Druge savezne lige.
Za bačkopalanačku ekipu igrao sam jednu sezonu, a potom sam 1980. godine postao član Majdanpeka, takođe drugoligaša. Nakon jedne i po sezone provedene u Majdanpeku, obreo sam se u „Slobodi“ iz Titovog Užica (danas Užica). Za Užičane sam igrao tri sezone, da bih nakon toga branio boje „Jedinstva“ iz Brčkog. Iz Brčkog odlazim u Crvenku, gde sam po drugi put igrao za domaću istoimenu ekipu, koja je bila član Vojvođanske lige.
Igračku karijeru završio sam u „Rudaru“ iz Kostolca, tadašnjem članu Srpske lige – ističe Bućo.
Po završetku aktivnog igranja, Bućo se bavio trenerskim pozivom. Trenirao je i vodio omladince i prvu ekipu „Hercegovca“, a potom i „Mladi zadrugar“ iz Nove Gajdobre. Novogajdobrane je uveo iz drugog u prvi razred, Međuopštinske lige Bačka Palanka. Nakon ženidbe 1992. godine sa Ljiljanom Čalija, sa kojom je stekao dve ćerke Milicu i Jovanu, rekao je zbogom fudbalu – sportu, koji je obeležio najlepše godine njegovog života.
– Fudbal je u vreme kada sam ga ja igrao, bio mnogo drugačiji nego danas. Ranije se ova igra zasnivala na nadigravanju, mašti, šarmu, lepoti… Danas je mnogo drugačije – danas se fudbal bazira na snazi, trčanju i fizičkoj pripremljenosti igrača. Mada sam bio velika prznica na terenu, u svojoj dugoj igračkoj karijeri nikada nisam dobio crveni karton. Respektovao sam protivničke fudbalere i sudije, suparničkog trenera i igrače, a moje najjače oružje bilo je i ostalo, fizička sprema i borbenost – naglasio je na kraju Bućo Gordić koji je uglavnom nosio dres sa brojem pet, a najčešće je igrao za „desetku“.
Uzor Blagoje Paunović
Bućo je igrao na mestu centarhalfa, a tokom dugogodišnje karijere najbolje igre pružao je u užičkoj Slobodi.
– Moj fudbalski uzor bio je Blagoje Paunović, nekadašnji centarhalf beogradskog „Partizana“ i reprezentacije Jugoslavije. Dok sam igrao fudbal, bio sam veliki borac poput njega. Na terenu sam ostavljao i poslednji atom snage. Nikada se nisam predavao, izgarao sam na terenu sve sa ciljem, kako bi ekipa za koju nastupam ostvarila pobedu.
Tokom višegodišnje karijere bio sam u stanju da uradim sve za pozitivan rezultat ekipe čiji sam dres nosio, sve osim da se potučem. Zanimljivo je da sam u životu sušta suprotnost sebi na terenu, što je inače prava retkost. Naime, većina fudbalera, a na kraju i sportista, gotovo da se jednako ponaša na terenu i van njega – konstatuje Bućo.
