Školski sport je baza vrhunskog sporta, ali i nastavni predmet koji kod dece može da ispravi sve fizičke i mentalne nedostatke koje donosi savremen način života sa malo kretanja, puno sedenja pred računarima, mobilnim telefonima, tabletima, televizijskim ekranima, kao i ishrana zasnovana na brzoj hrani, slatkišima…
Lekari kažu da su nam deca dobrim delom troma sa devijacijama kičme, pa čak i nekim bolestima koja su u ranija vremena bila svojstvena samo starijim osobama. Školski sport, odnosno redovno posećivanje i učestvovanje u nastavi fizičkog vaspitanja nekada je bila želja svakog osnovca i srednjoškolca, čekao se taj čas…
– Druga su, moderna vremena, a kako smo mi profesori radili pre pola veka setio sam nedavno kada sam listao stare albume sa slikama u crno beloj tehnici, seća se Slobodan Bošković Ćobe, profestor fizičkog u Bačkoj Palanci koji je već 11 godina u penziji, a u treće doba je ušao sa četiri decenije rada u prosveti.
– Bilo je više dece, a bavljenje sportom bila je stvar prestiža među mladima. Profesori fizičkog bili su uzori mladima u ovoj oblasti, a mnogi od nas koji smo radili u palanačkim i seoskim školama osim obaveza na časovima gotovo listom bavili smo se sportom ili smo nekada bili aktivni sportisti ili smo se bavili trenerskim radom u pojedinim sportovima. Radi ličnog usavršavanja nije nam bilo teško da se organizujemo i odemo na neka velika svetska i evropska takmičenja, na primer, da uživo vidimo takmičenja u atletici, da vidimo kako treniraju vrhunski takmičari.
Tako sam našao zajedničku fotografiju iz 1978. godine kada smo nas 15 tak profesora i nastavnika otišli na Evropsko prvenstvo u atletici na otvorenom u Prag, a tada je još uvek bilo vreme blokovskih podela. Put glavnog grada tadašnje Čehoslovačke, sada Češke, tog avgusta od pre četiri decenije krenuli su profesori Franja Kiš, Kljajić, Gajić, Vizi, Pilipović, Stevan Bošković, Petrović, Nada Ivić, Jovanović, Kašiković, Kaća Panić, Đorđe Žubori, Prnjajić, Kristina Krstić, Milorad Drljača.
Profesor Bošković reče da je zbog protoka vremena nekim kolegama zaboravio imena, ali ne i prezimena. Konstatuje da se jedan deo ovih ljudi upokojio, za druge ne zna gde su. Veli da je među njima, u vreme kada su se bavili sportom, bilo i državnih prvaka u raznim sportovima, selektora reprezentativnih selekcija, trenera klubova od nižerazrednog do saveznog nivoa…
Pored ostalih atletskih disciplina, na primer, u Pragu posebnu pažnju je izazvala disciplina skok u vis u ženskoj konkurenciji. U preskakanju letvice, odnosno u nadmetanju sa visinama, takmičilo se 23 sportiskinje iz 15 zemalja. U to vreme Sara Simeoni, poznata Italijanka, u Prag je došla kao svetska rekorderka sa preskočenih 201 centimetar. Na ovom Evropskom prvenstvu postigla je isti rezultat, izjednačila svetski i postavila novi evropski rekord i osvojila zlatnu medalju. Inače, do tada prvakinja Evrope bila je Rozmari Vićas iz nekadašnje Nemačke Demokratske Republike (Istočne Nemačke) koja je tu titulu osvojila četiri godine ranije i to u Rimu sa preskočenih 195 centimetara. Na stadionu Evžena u Pragu Simeoni je vratila evropske primat u Italiju. Nije bez razloga atletika proglašena za kraljicu sportova, konstatuje Bošković.
– Malo mladih se, po mom mišljenju, opredeljuje za ozbiljnije bavljenje atletikom, a baš u školama, kroz školski sport, možemo imati masovnost i kasnije kroz selekciju vrhunske sportiste u ovim disciplinama. Nekada, odnosno pre pola veka kada sam počinjao da radim kao profesor fizičkog vaspitanja, nije bilo puno škola koje su imale sale za održavanje časova fizičkog.
Danas je to mnogo bolje, a kako čujem, uskoro će osim Bačke Palanke i nekoliko sela imati adekvatne sale, uz ona koja ih već imaju. To je dobro, ali nije dobro da je većini omladine sve drugo što pruža moderan način života privlačnije od bavljenja fizičkim aktivnostima. Uskoro će, kako čujem, u Palanci biti završen otvoreni olimpijski bazen, a najavljuje se i njegovo zatvaranje za godinu-dve. Eto prilike da se mladi bave plivanjem ili vaterpolom tokom cele godine. A posebno je bitna mogućnost rada škole plivanja za sve učenike tokom cele godine.
U neposrednoj blizini je fudbalski teren sa atletskom stazom, samo ga treba više koristi baš kao i teniske terene. Mladima treba objasniti da je zdravlje najveće bogatstvo, jer mnogo je primera koji pokazuju da su sportisti po okončanju karijere postali uspešni poslovni ljudi, od sporta im je ostala želja za pobedom. Ne mogu svi biti vrhunski teniseri, fudbaleri, košarkaši, odnosno ne mogu se baviti onim sportovima koji za nekadašnje, pa i sadašnje prilike, donose ogromnu zaradu.
Bošković kaže da je u njegovo vreme izuzetno popularan bio partizanski višeboj koji je tražio izuzetno fizičku spremu, ali i takmičenje nekoliko diciplina, pa i sportova. Tada se sportom bavilo iz lične potrebe, zadovoljstva, a sportisti su bili cenjeni, bili su face, na korzou su ih kradom, ispod oka merkale devojke, a momci su obletali oko lepo razvijenih devojaka sportiskinja…
– Partizanski višeboj je mešavina gimnastike i atletike, a Bačka Palanka je imala strašnu ekipu koja je nekoliko puta bila prvak Jugoslavije, seća se Bošković, u gradu poznatiji kao Ćobe. – Čuveni Miroslav Cerar, neprikosnoveni gimnastičar SFR Jugoslavije, majstor za vežbe na konju sa hvataljkama bio je bolji od nas u gimnastici, ali kada bi se bodovi podelili sa učinkom u atletskim disciplinama bilo bi mu teško da pobedi nas nekoliko koji smo tada bili najbolji. Ja sam, na primer, trinaest puta bio pobednik u višeboju na raznim takmičenja, od opštinskih, pokrajinskih, republičkih i saveznih. To se tada smatralo normalnim, pa osim medalja i diploma nismo ništa dobijali, nikakvo priznanje lokalne sredine.
Kada sam pre par godina pitao jednog bivšeg predsednika Opština zašto me nikada nisu barem predložili za Oktobarsku nagradu dobio sam odgovor u skladu sa vremenom u kome živimo –šta će ti to, od toga nema para!?
[wonderplugin_slider id=136]
Sa 77 godina Slobodan deluje šlang, sav još uvek u mišićima i žilama, bez viška kilograma koje nikada nije ni imao previše. Pokazuje nam u centru varoši da na svoj bicikl, bez koga nigde ne ide, naskače kao momak. Veli da ni on nije supermen, mada je do pre par godina mogao da hoda na rukama, jer bilo je i ima boljki, ali on se ne predaje. Veli da ima tu i genetike, jer, rođen je u okolini Gacka 1941. godine.
– Bilo nas je osmoro dece, a kada sam roditelje pitao za tačan datum rođenja rekoše da sam svet ugledao nekoliko dana oko Svetog Ilije, priča Bošković. – Majka mi reče da su hteli da mi daju ime Strailo, ali da me je neki partizanski komandant, koji se sa jedinicom našao blizu naše kuće, „prekrstio“, pa sam postao i ostao Slobodan, jer sam kao dete dočekao slobodu 1945. godine.
Osim aktivnog igranja bio sam i trener odbojkašima u Novoj Gajdobri koji su tada igrali u Drugoj saveznoj ligi Jugoslavije, bili na pragu elite, a stvorili smo i državne reprezentativce. Bio sam i savezni odbojkaški sudija. Ipak, mi Boškovići smo delom predodređeni da se bavimo sportom.
Sin je, primera radi, završio DIF, ali i industrijski menadžment, a unuk od ćerke, živi u Loznici, dva puta bio je u pionirskoj konkurenciji prvak Srbije u boksu. Vreme čini svoje, pa ljudi zaboravljaju ne samo šta su drugi činili tokom života, već i šta su sami radili i uradili.
Sećam se da sam svojevremeno, kao mlad putovao po skoro 100 kilometara kako bi stigao da odigram utakmicu jednog ovdašnjeg seoskog kluba za koji sam nastupao. Sve je to bilo bez dinara, čist entuzijazam, a kada su ne tako davno svečano otvarali velelepnu sportsku halu u selu mene se niko nije setio da pozove. Valjda to tako ide sa vremenom. Da su žive moje bivše kolege, ili da se ostareli profesori fizičkog pitaju verovatno bih bio pozvan.
