„Kao da sam te ja rodila“ izgovaraš dok me držiš za ruke i podižeš ih ne bi li me okrenula oko svoje ose i učinila da poletim od sreće jer si tada jednoj osmogodišnjakinji bila diva. Obožavala sam tvoju kosu, crnu kao ugalj, bujnu, kožu kao san, meku i toplu. Bile smo sestre po reči. Ja tako malena, ti u svojim najepšim godinama, oličenje elegancije i ponosa. Susretale su nam se duše u više segmenata. Češljajući modu, umetnost, reč. Bila si osmeh koji daruje lepši dan kad bih te srela, potvrda da se glava drži gore bez obzira na sve. Znala si ti i za ljubav i za bol, vešto baratajući sa obe. I tada, sa osam godina, dok sam posmatrala kako nanosiš alajner na svoje lice u poluzatamljenoj sobi već previše zagušljivog letnjeg jutra, sam osetila da ti život piše i neke druge priče, one koje ne prijaju uhu i srcu.
Uoči Ivanjdana sam krstila moju koju sam ja rodila. Par godina posle, uoči Ivanjdana sam upokojila moju koja je mene „rodila“.
Taj dan, dan tvoje sahrane, znala sam da zbog tebe ne smem da pokleknem patetici i plaču. Taj dan kada sam krenula da te pozdravim poslednji put, znala sam tačno da ćeš biti ponosna na mene ako te ispratim podignute glave gore. Pažljivo sam počešljala dugu kosu u punđu, zategnula je da stoji čvrsto, prevlačeći preko sebe svu nežnost i samouverenost koju si i sama imala. Birala sam haljinu, ni slučajno crnu, ožalošćenu. Morala je da bude vesela, nežna, smerna a opet zavodljiva. Morala je da bude sve što si ti bila na ovom svetu. Obula sam svoje najlepše sandale i nanela crni alajner na svoje kapke. Gledajući se u ogledalo, rukama nameštajući haljinu uz bok, pomislila sam: Lana bi bila zadovoljna.
Sedam na biciklo. Svako ko te je poznavao imao je priliku da mu sa nezaustavljivim osmehom na licu mašeš iz daleka, nesebično poklanjajući radost dok ti vetar nosi kosu. I ne zaustavljaš se, nema potrebe, ljubav se deli samo osmehom. Imam tremu, oduvek sam imala tremu u tvom prisustvu ali ta trema je bila više rezultat ogromnog strahopoštovanja prema tebi jer se tvoje mišljenje u mom stasavanju vodilo kao veoma bitno, učinkovito.
Ne prekrivajte Lanu kojekakvim vencima. Lana nije bila ni slučajno kojekakva.
Zaustavila sam se na pijaci, pored starica koje prodaju najlepše bukete ovog sveta za male novce. One poklanjaju čitavo bogatstvo u belom papiru. Svaki trenutak toga dana želela sam da osetim tebe i živim tebe. Bio je to venčić od Ivanjskog cveća. Cveća koji nosi radost. Žut kao i dukat i sunce. A tako si ti sijala. O da, poznavala sam te, i znala sam da bi opet bila ponosna na mene. Tebi, za čast, uz sav bol i nevericu da je tvoja duša odlučila da na nebu piše i pleše, osmehuje se i deli radost nekim drugim dušama. Mogla sam samo da pozavidim onima koji su te primili u drušvo. Samo tako se poslednji put pozdravlja neko kao što si bila i jesi ti, Svetlana, Lana.
Dugo sam bila nema, nevešta da baratam slovom iako to najbolje znam. Dugo sam tražila način da te pozdravim, utisnutom boli u grudima, ipak slaba na pozdravu koji bi uspeo da sakupi sve što želim da ti kažem. I sve mi je malo i sve mi nije dovoljno da pokažem kakva si bila u mom srcu. Ostala u mom srcu, sestra po reči.
