Razgovorom se rešava sve.
Koliko puta ste čuli ovu rečenicu?
Sigurno mnogo puta, kao i ja. Ljudi je koriste svakodnevno, kao neki životni moto u koji veruju, i po kom postupaju.
Koliko puta ste videli iste te ljude da sprovode to u delo?
Da se zaista tako ponašaju, i rade ono čega se „drže“? Ja ne baš često. Ne znam za vas. Vidim da ti ljudi, samo foliraju, kako bi ispali opasniji, pametniji. Ništa čudno i neobično za današnje vreme i ljude.
Čuli su to nekada, od nekoga i verovatno im je zazvučalo jako pametno, pa želeći da i sami tako deluju, prisvojili su to. Ali samo u priči, ne i u delima.
Sa toliko ubeđenja pričaju o tome, prvo da bi sebe ubedili da tako treba, a onda i svoju okolinu. Da pokažu kako imaju svoj stav, i kako razmišljaju.
Poverovala sam nekima od njih. Ubedili su me da zaista tako misle, i da se u skladu sa tim i ponašaju. Bila sam srećna zbog toga. Verovala sam da još ima doslednih ljudi, koji rade ono što misle i govore. Imala sam nadu da još nismo potpuno zastranili kao ljudi, i kao društvo.
Ali jesmo. Nažalost.
Sve je to samo farsa. Predstava za okruženje. Nisam to primetila odmah, ali ipak jesam. Nekada. Bolje ikada nego nikada. Zaista je tako.
Ti isti ljudi, koji za sebe govore da su spremni da razgovaraju uvek i sa svakim, na sve teme, kada su se našli u sličnim situacijama, prikazali su da to zapravo ne mogu da urade. Tada su ipak odlučili da je bolje da ćute. Da li je to bilo zato što ne znaju šta bi rekli, ili zato što ne žele da čuju povratnu reakciju, ne znam. Možda samo žele da uvek ispadnu „dobri“, prema svima.
Biće da ipak nisu spremni i dorasli tome da sa nekim sednu i direktno, bez posrednika, izlože problem koji je aktuelan, i reše ga. Nisu spremni, a i ne moraju biti. Mogu da iskucaju poruku preko telefona ili bilo koje društvene mreže. To je mnogo lakše. Mogu da kaže sve što misle, da budu „jaki na jeziku“. Nemaju naspram sebe nekoga, kome treba reći to isto, ali gledajući ga u oči. U tome i jeste najveći problem čini mi se.
Otuđili mo se i moderno vreme nam je omogućilo da sve možemo da radimo „preko mreže“. Izgubili smo osećaj za pravi razgovor, za direktno, za osećaje, pravu priču sa bilo kim. Postali smo hrabri i jaki, ali samo na rečima i preko drugih sredstava.
Ako oko sebe imamo ljude koji nas poznaju, i koje mi poznajemo, ljude koje volimo, i koji vole nas, prave prijatelje, pa i više od toga, ništa od ovoga nije strašno.
Kada imate privilegiju da u vaš život uđe neko ko ga ispuni na najkvalitetniji mogući način, onda takve ljude treba zadržati. Treba ih negovati i čuvati, kao i ono što ste sa svakim od njih izgradili. Treba pokazivati da vam je sve to bitno. Ne treba dozvoliti da se nešto podrazumeva i da ostane da „visi u vazduhu“ zato što se plašite razgovora. Razgovorom rešavate mnoge stvari i tom nekom ko vam je bitan, to i pokazujete.
Probala sam. Nije teško. Vredi.
Razgovor zaista rešava sve. Ishod ne mora svaki put biti pozitivan i onakav kakav očekujete. Ali će ga svakako biti! Nekada ćete sa nekim rešiti neke stvari, i nastavićete dalje. A sa nekim ćete završiti. Ali to neće biti iznenada, nenajavljeno, nego ćete se rastati u normalnim, ljudskim odnosima. Ljudima se u nekim momentima putevi razdvoje, iz bilo kojih razloga. Ne mogu dalje zajedno. Potpuno normalno. Ali nemojte nikada otići bez razgovora i pozdrava. To je jako ružno, detinjasto i nema razloga da se tako rade stvari. Porazgovarajte i raziđite se kao ljudi.
Nemojte biti jaki i rečiti samo tamo gde to može biti bilo ko. Za tim nema potrebe. To je foliranje. Budite uvek takvi, pogotovo sa ljudima do kojih vam je stalo. Razgovor zaista rešava sve. Pokušajte, pa ćete se i sami uveriti. Kada ste već privilegovani da imate sa kim da razgovarate, onda to i radite. Ponašajte se zrelo i odraslo. Nemojte ubeđivati druge, pa i sebe da ste takvi, nego to zaista pokažite!
