Od kuće Jurića sa Velikog Cvjetnića, opština Drvar, ostala je samo kamena zidina, kao pomen gde je rođen, 15. oktobra 1938. godine, od oca Đurđa i majke Sofije rođ. Pilipović, palanački slikar Milan-Miša Jurić.
Mnogobrojna porodica Jurić kolonizovana je 1946. godine u Bačku Palanku, ulica 20. Oktobar br. 113, gde je sa roditeljima došlo sedmoro dece: Grozdana, Branko, blizanci Danica i Dane, Milan-Miša, Ratko i najmlađa Radojka-Seka.
Prvi razred Milan upisuje 1946. godine, u OŠ „Veselin Masleša“ u Bačkoj Palanci, prosečan je učenik, sa nešto većim interesovanjem za društvene nauke.
Ono što će Milana izdvojiti iz prosečnosti je njegov rano otkriveni talenat za slikanje i ne baš uvek bezazleni dečiji nestašluk, koji mu je jednom mogao „doći i glave“.
Igrajući se sa dvanaestogodišnjim vršnjacima, pao je sa oštećene novopalanačke katoličke crkve i od tog nesrećnog pada, bio je dugo u komi, ali na sreću, bez trajnih posledica, ostaje u životu.
Nabrojati Milanove sve nestašluke iz detinjstva, (krađa ribe i voća po komšijskim baštama, „pustolovine“ po novopalanačkom priobalju Dunava, sukobi sa vršnjacima i dr.), odvelo bi nas od glavne teme, ali i da ga „ne hvalimo“ odmah.
Kako je već rečeno, Milan je još u osnovnoj školi, pokazao takav slikarski talenat, da je direktor škole, Mihajlo Vukadinović urgirao kod Milanovog oca Đurđa, da ga upiše u srednju umetničku školu u Novom Sadu.
Zbog materijalnih razloga, Đurđe je to kategorički odbio, tako da je Vukadinoviću preostala jedina mogućnost, da preko Opštinskog prosvetnog odbora, obezbedi Milanu kredit za školovanje u Novom Sadu, koji će po završetku škole morati vratiti, uz obavezu da deset godina radi u opštinskoj prosveti.
Tako se Milan obreo u Novom Sadu na Umetničkoj školi za primenjenu umetnost „Bogdan Šuput“, smer keramičar, od 1954. do 1959. godine. Ovaj period života potonjeg palanačkog likovnog stvaraoca Milana Mišu Jurića odrediće kao umetnika i formirati kao ličnost.
Za vreme školovanja stanovao je u Novom Sadu, a kako ga je Bog dao oštroumnog, radoznalog, a fizički lepog i stasitog, brzo je poprimio manirizam velikog grada i nametnuo se svom okruženju.
Skromni materijalni uslovi za vreme školovanja su takođe, doprineli bržoj asimilaciji i nadgradnji Milanovih društvenih potencijala, a slikarski talenat ga je statusno odredio u umetničkim krugovima Novog Sada i šire. Ovo „i šire“, odnosi se na činjenicu da su ga profesori – umetnički autoriteti iz Beograda, zvali da pređe na treću školsku godinu kod njih u Beograd, što je Milan „svojevoljno“ odbio, ali i po nagovoru svojih profesora, ostaje u Novom Sadu.
Na tome je posebno insistirao bračni par Baranji – njegova profesorica Zlata i njen muž, profesor vajarstva Karlo. Toliko su cenili Milanov talenat da su mu za celo vreme školovanja bili i mecene i umetnički mentori, čak su mu predlagali da ga usvoje. Milan je mogao sve, ali da napusti Palanku zauvek – ne.
Ovu konstataciju on će potvrđivati celog života, pa čak i kada ga zavičajna Palanka ne shvaća i ne prihvaća ili kada su ponude sa strane bile takve prirode (stan, atelje, zaposlenje), da se ne mogu odbiti, on bi ostajao dosledan i veran Bačkoj Palanci.
Njegovi dolasci u Palanku za vreme praznika ili školskih raspusta bili su ispunjeni mnogobrojnim aktivnostima sa „starim“ društvom (korzo, igranke, bioskop, kupanje na Dunavu, prve ljubavi), a njegova harizmatična pojava plenila je pažnju vršnjaka i uticala na prihvatanje njegovih manira, stila odevanja i ponašanja. (nastaviće se …)
