Kada ove godine Sava Milić, penzionisani otpravnik vozova na železnici, napuni 90 godina, odnosno kada zakorači u desetu deceniju života, verovatno neće ništa menjati u svom životu.
A život mu je bio ispunjen, jer radio je ono što je voleo, a zbog svojih brojnih hobija, a verovatno i zbog genetike, kako sam kaže, sačuvao je vitalnost, bistrinu uma i fizičku kondiciju, pa nije čudo što se može nazvati super dekom.
Kaže da nikada nije išao kod lekara zbog bolesti, nije trošio lekove, a između ostalog, najstariji je lovac u ovom delu Bačke, jer se ovim hobijem bavi sedam decenija. Supruga se upokojila, a on svoje penzionerske dane provodi u lepo uređenom domaćinstvu sa sinom i snajom. Ćerka mu živi u Palanci, kaže da ima petoro unučati i šestoro praunučadi.
– Odradio sam na železnici pun radni staž, a radio sam kao otpravnik vozova i šef zelezničkih stanica u mnogim gradovima i selima – priča čika Sava. – Prvi razred, a to je bilo za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, završio sam na mađarskom jeziku. Tako je to bilo, a kasnije sam u Bačkoj Palanci završio treći i četvrti razred gimnazije, jer se to tada tako zvalo.
– Deda, po kome nosim ime, kao i svi, bio je moblisan u Prvom svetskom ratu u Austro – ugarsku vojsku, odakle je pobegao u Rusiju i borio se kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci. Otac je radio kao ložač parne lokomotive, najpre u Novom Sadu, a kasnije u Bačkoj Palanci u ložionici koja kao objekt još postoji, a tu su se lokomotive okretale. Sada vam je jasno zašto sam i ja krenuo na železnicu. Deceniju sam radio u Stanišiću, kao šef stanice, a to vam je na 112 kilometru pruge Novi Sad – Gajdobra – Sombor – Stanišić. Bio sam otpravnik vozova u Bogojevu, a od 6. maja 1952. počeo sam da radim u Gajdobri na železničkoj stanici. Radio sam i u Šidu.
– Ali moji počeci vezani su za Kosovsku Mitrovicu. Dobijem nalog da se tamo javim, odem kod mosta na Ibru, a nigde stan ne mogu da nađem. Spavao sam jedno mesec dana gde sam stigao, a onda dobijem poziv za vojsku. U Zrenjeninu sa završio školu rezevnih oficira veze. Po završetku škole odem na Kosovo uzmem dokumenta, pa u Novi Sad, a odatle me pošalju na službu u Bač.
Seća se čika Sava, jer ga i oni u sedmoj deceniji iz vaspitanja tako oslovljavaju, da je radeći u Baču često viđao visoke fukcionere i generale tadašnje države. Dolazili su vozom iz Beograda u Bač u lov. Odnosno do Bača vozom, a potom dalje zapregom, saonicama ili fijakerima, zavisno od vremena. Seća se Tita, Koče Popovića i drugih koji su išli u lovišta u okolini Plavne i Vajske. Ipak, najviše stresa doneo mu je jedan detalj.
– Bilo je to 1954. godine u jesen, a znam da je bila nedelja i da su u lov iz Beograda krenuli visoki gosti – priča Sava. – Ja otpravnik vozova, a voz „Kozara“ krenuo iz stanice u Staroj Palanci. Mi otpravnici po službenoj dužnosti bili smo prinuđeni da voz ispratimo dok ne napusti stanicu. Stojim ja i čekam. Voz krenuo, meni laknulo, ali negde kod izlaska iz stanice „Kozara“ stade i stoji. Uplaših da nije problem sa skretnicom, vidim generali izašli iz vagona. Krenem i vidim šta je razlog – pored pruge bila je gomila šećerne repe od 200-300 vagona. Neko je bio pustio kravu sa teletom koji su jeli repu, a kada je voz naišao podleteli su pod točkove. Srećom sem krave i teleta niko nije stradao.
Sava kaže da mu je pokojna žena Milena bila iz Neština iz porodice Mišković. Ćer im živi u Bačkoj Palanci, a sin inženjer i radi na brodu, plovi Dunavom, ali u Silbaši imaju veliko gazdinstvo sa puno trakotora, priključnih mašina, kombajna… Rade skoro 150 jutara zemlje, zasejali su, na primer, prošle jeseni 15 jutara jesenjeg luka. Mnogo proizvode, bude i po nekoliko desetina vagona povrća, ali bude i godina kada se štetuje, jer nema robu ko da kupi.
– Sećam se kada je 1934. godine u Silbašu otkrivan spomenik sprskim doborovljcima iz našeg sela –kazuje Sava tokom razgovora u kome se malo preskaču događaji i vreme. – Išao sam sa dedom, a među gostima bio je i Kosta Pećanac. – Veliki rat bio je strašan po naš narod, jer na jednoj strani bili su mobilisani Srbi u Austro-ugarskoj vojsci, a na drugoj braća iz Srbije i oni koji su dezertirali i prešli na srpsku, svoju stranu.
Seća se naš domaćin da je kao momak igrao fudbal sa Milanom Kurepom, kasnije fizičarom, akademikom. Veli da je u životu biciklom napravio toliko kilometara da bi barem nekoliko puta mogao da obiđe zemljinu kuglu. Nije retkost da do susednog sela, ali i do, na primer, Sombora, Palanke, pa i mnogo daljih destinacija ode na dvotočkašu. Kaže da je napisao na hiljade pesama, ali da poštuje samo deseterac i puno rimovanje. Pisao je lovačke priče za novine, a kao planinar, član Planinarskog društva „Ravničar“ obišao je mnoge vrhove ne samo u Srbiji.
Priča da je jednom prilikom „pokvario“ (skoro prebio) nogu igrajući fudbal, bolelo ga, pa slučajno par puta promasirao i prošlo. Te noći mu je došao san u kome mu je neko rekao da može da leči ljude. Priča da ima bioenergiju, da se viljuške, kašike i ostali metal lepe na njegovo telo. Nekoliko puta izlečio je bolne noge nekim osobama koje su imale problema sa venama, ali kaže da se ne bavi tim poslom.
Sećanje na Marina Šumadinca
Za sedam decenija baljenja lovom Sava ima mnogo uspomena, lepih, ali i onih tužnih, tragičnih, baš kao što je u životu.
– Pre četiri decenije u našem selu počela je gradnja vodovoda, a radove je vodio inženjer Milorad Marinović – Marin, Šumadinac sa obala Zapadne Morave. – Voleo je lov, a zavoleli smo i mi njega, pa smo ga primili u naše Lovačko društvo „Soko“ u koje je uneo duh druženja i prijateljstva. Na primer, do tada, kada bi lovci u lovištu doručkovali pojedini, neki od naših „Lala“, bi se izdvojili i sami jeli ono što su poneli. To sa njim nije moglo, jer nas je naučio da prostremo ćebe, sve što smo poneli stavimo na gomilu i svi jedemo zajedno.
Razumeo se u lovačke pse, kao vredan lovac postao je omiljen. Ali, kao što sve lepo kratko traje tako i naše druženje. Jednom prilikom, bio je početak 1987. godine, a po zimi koja je bila blizu 20 stepeni ispod nule, krenuo je sa kolegom Šajom da nahrani divljač. Hranilica je bila par kilometra od puta, a na sredini napušten salaš. Kada su došli do njega požalio se kolegi da mu nije dobro, te da on sam odnese hranu do hranilici. Kasnije smo ga našli mrtvog u salašu, bila je to velika žalost za nas, njegove drugove, a na sahranu u Novi Sad otišli smo svi. Ovu priču sam svojevremeno objavio u jednim lovačkim novinama, jer nema više Marina, ali ni lovaca iz tog vremena, a i meni se bliži stotina.
