Na prvi pogled on je mlad, visok, zgodan, lep i uživa negde na Floridi, na toplom pesku kraj talasa velikog okeana. Da ne bismo ostali samo na prvom pogledu, iako je divan, pozvali smo bačkopalančanina Vojislava Zorića (22) u Ameriku da saznamo da li je sve tako kako se na fotografijama čini.
Zovem ga u devet uveče. Kod njega, na Floridi, je oko jedan posle podne. Kaže, upravo je pripremio jaja na oko, viršle se kuvaju, pustio je snimak emisije „Zvezde Granda“, unosi malo Srbije u dom. Sinoć je izašao u klub, pa je duže spavao. U klubovima inače svi plešu na podijumu, ne postoje stolovi za kojima se stoji ili sedi.
Planira kada prekinemo razgovor da ode na bazen koji može da koristi svakodnevno, cena je uračunata u kiriju koju daje za stan. Posle toga će se srediti za posao na koji odlazi oko pet poslepodne i na njemu ostaje do ponoći. U pitanju je jedan od tri restorana u kojima radi kao konobar u gradu Naplesu koji opisuje kao tropsku Bačku Palanku.
Dva restorana drži makedonski vlasnik, dok je treći najluksuzniji restoran na Floridi „Ocean prime“. Zarada je odlična, bakšiš od 20 odsto na potrošenu sumu je zakonom obavezan. Od novca koji zaradi za svega nedelju, eventualno dve, pokriva mesečne troškove kirije i računa, a koji iznose oko 1.200 dolara.
Živi u lepom stanu sa cimerom Ivanom iz Beograda. Okean mu je desetak minuta vožnje autom. Pitam ga kolika je temperatura trenutno. Kaže, 33 stepena.
Slučajna Amerika
Kao što često u životu biva, Vojislav je u Ameriku otišao sasvim slučajno. Na jednom porodičnom okupljanju, rođak koji je držao agenciju „Inspirt Work and Travel“ u Novom Sadu, pitao ga je da li bi hteo da ide u Ameriku. Bez mnogo razmišljanja Vojislav, tada student Visoke tehničke škole strukovnih studija, je prihvatio.
Bila je to 2017. godina. Agencija je obezbedila smeštaj i posao.
– Tri meseca kasnije našao sam se bukvalno sam na jednoj magistrali, jednog poluostrva, sam sa dva kofera u tri noću. Mrkli mrak, nigde taksija, ne znam kuda da idem, gde mi je smeštaj, gde ću da radim. Zvuči zastrašujuće, ali nisam se uplašio, jer nisam sklon panici. U pitanju je bilo poluostrvo Kejp Kod, država Masačusets. Radio sam kao resepcioner u jednom luksuznom irskom hotelu.
– Ostao sam pet meseci i 25 dana. To je bilo odlično iskustvo, ali sam se po isteku ugovora vratio u Bačku Palanku. Diplomirao sam i postao strukovni inženjer elektrotehnike i računarstva, počeo sam da radim u jednoj programerskoj firmi u Novom Sadu, sarađivao sam sa ministarstvom prosvete, našao devojku, branio za „Lavove“… sve u svemu lepo sam sredio svoj život.
– Međutim, krajem 2017. pozvao me je direktor pomenutog irskog hotela da se vratim u Kejp Kod. Bio je zadovoljan kako sam radio, budući da sam im ostvarivao odličnu zaradu na rezervacijama soba. Nisam mnogo razmišljao, ostavio sam sve i vratio se u Ameriku, priča Vojislav i kamerom na telefonu mi pokazuje stan u kom živi i fenomenalan pogled sa terase.
Nije bilo lako
Nije otišao u Ameriku, ni prvi ni drugi put, da bi zaradio, već da bi video drugačija mesta, upoznao drugačiju kulturu, upoznao bolje sebe, koliko može, za šta je spreman, da „proživi i oseti svet“ dok je mlad.
– Nije lako odvojiti se od roditelja i prijatelja i biti negde u Americi sam. U početku me je ta odvojenost „ubijala“… da bi me vremenom ojačala, kako to biva. I nije sve uvek bilo lepršavo, bilo je i mnogo teških momenata i perioda, ali jednostavno nisam hteo da odustanem i vratim se u Srbiju. Mnogo toga sam žrtvovao da bi došao ovamo i povlačenje mi je bilo neprihvatljivo.
[wonderplugin_slider id=64]
– Dve godine sam ukupno proveo u Masačusetsu, radeći kao racepcioner i ugostitelj (tri, četiri posla). A onda sam, posle nekog lošeg iskustava u Tauntonu, bukvalno preko noći odlučio da na poziv prijateljice Jelene dođem na Floridu. Kupio sam neki auto, 99 godište za 200 dolara, spakovao dva kofera i krenuo u vožnju koja je trajala 36 sati. Sve vreme me je rođena sestra Vanja pratila preko aplikacije i sa mamom Brankom sam bio na vezi.
– Kada sam stigao i video grad Naples, znao sam da je to to. Brzo sam se snašao, iznajmio stan, našao poslove i sad stvarno uživam. Ovde sam od katoličkog Božića i Novu godinu sam dočekao na plaži kraj okeana.
Obećana zemlja
– Svaki dan sam srećan. Kada ustanem ujutro osetim zaista neku bezbrižnost. Radim nekoliko poslova, bavim se uz to programiranjem, izrađujem sajtove. Mesto u kom živim je prelepo, mirno. Imam prijatelje, pre svega Marinu i cimera Ivana, sa kojima se nalazim posle posla ili slobodnim danom u jednom bugarskom kafiću (nema ovde „srpskih mesta“) gde dugo sedimo i pijemo kafu, što inače nije svojstveno Amerikancima.
– Oni puno rade tokom nedelje i bukvalno žive za vikend kada će otići u neki luksuzan restoran na ručak da se fotografišu i to postave na mreže. Oni samo o restoranima pričaju, gde se koji otvorio i kakav je. Meni se njihovi životi čine prilično praznim i lažnim, kao da žive život bez života, opuste se i počnu da uživaju tek kada odu u penziju.
– Slabo znaju gde je Srbija i kako je u Srbiji, pa me neretko pitaju da li je u Siberiji hladno i da li imamo televizore. Suludo je pričati o tome koliko im je sistem uređen, policija na primer stiže sa pet kola za dva i po minuta (to sam otkrio kada sam slučajno u recepciji pritisnuo dugme za uzbunu), dok je Hitna za par sekundi na odredištu.
– Vrtić i osnovna škola su besplatni, pa ipak ja decu nikad ovde ne bih odgajao. Ovde ne možeš da vidiš klince kako se igraju na ulici, sluđeni su ajfonima, video igricama, ima puno vršnjačkog nasilja i deca su često zbog toga sklona suicidu i depresiji. Mislim to sve lagano dolazi i u Srbiju, ali opet, nije toliko još uzelo maha.
Visina i širok osmeh
Amerikance uspeva da osvoji na prvu. Svojom visinom od 206 santimetara (ej, jesi li ti NBA košarkaš?!), širokim osmehom, pozitivnošću, vedrinom. Neretko mu traže da se fotografišu sa njim, pa je tako jednom prilikom na Tajm Skveru čak „privukao“TV ekipe i završio u popularnom američkom šou-u. Posetio je Njujork i „izgubio se“.
– Najviše volim da putujem sam. Tako sam sam i otišao u Njujork, prijatelj me je smestio u stan njegove rođake. Pre nego što sam krenuo u obilazak isključio sam telefon i odlučio da se „izgubim“. Njujork, Menhetn, Central Park.Ljudi, zgrade… sve je to fenomenalno. Video sam i Boston, Vašington, Tampu… Bio ispred kuće „Keri Bredšo“, čak sami video Saru Džesiku Parker. Sad skupljam novac za Majami koji želim da posetim, a onda Čikago.
Za deset godina
– Ja sebe vidim svuda, i po Americi i po Evropi. Želim da proputujem pre nego što se vratim u Bačku Palanku koju mnogo volim. Planiram da osnujem firmu za izradu sajtova, da imam svoj stručan tim i Agenciju koja bi toj firmi tražila poslove.
– Za nekoliko godina vidim sebe kao porodičnog čoveka sa troje dece koji peče roštilj na vikendici kraj Dunava. Kada me pitaš šta mi fali, pa ponekad da prošetam sa svojom Milicom do Dunava, da kupimo kokice, pričamo, izađemo u grad subotom, pa posle izlaska svratimo kod Drlje da jedemo, pa onda tamo sretnem sve koje sam ikad upoznao (smeh).
– Fali mi burek, jedna dobra turska kafa i nedeljni ručak sa porodicom. I neuporedivo više od svega moja baka koja je preminula 14 dana nakon što sam drugi put otišao u Ameriku. Kao da je predosećala, pa je rekla „Kad završiš sine fakultet i ponovo odeš u Ameriku, idem i ja“.
Da li si srećan?
-Jedva sam dočekao da me neko ovo pita. Da, srećan sam, kao što sam već rekao, mada zavisi kako čovek gleda na sreću. Meni je bilo lepo i u Palanci, uvek sve zavisi od toga kako gledaš na stvari, ljude, život. Srećan sam pre svega jer me je dolazak u Ameriku promenio, postao sam ozbiljniji, zreliji, više cenim sebe, ono što imam, još jače sam se povezao sa svojom porodicom. Shvatio sam da sam jako uporan, da mogu sve što poželim i da se sve u životu dešava sa nekim razlogom.
[wonderplugin_slider id=174]
– Amerika mi je dokazala da sam dobar čovek, da, dobrota koja se u Srbiji često gleda kao naivnost. Postao sam mudriji. Ne plašim se ničega, osim da se nekom od mojih nešto ne dogodi. Imao sam jedino strah od visine, ali sam i njega prevazišao tako što sam se popeo na sam vrh Empire state buildinga, i gledao kroz staklo dole na grad. Preznojao sam se, ali sam uspeo da ga pobedim.
– Izgubio sam neke neke prijatelje za koje sam verovao da će mi biti podrška. I to mi je Amerika otkrila. Pozvao sam svakoga iz Bačke Palanke ko želi da dođe, da mi se javi i ja ću mu pomoći koliko god budem mogao.
Zlatna podrška
– Možda će zvučati suludo, ali svoju porodicu: mamu Branku, tatu Vladimira i sestru Vanju sada volim još jače, jer bez njihove podrške ništa od ovoga ne bih ostvario. Dok sam na primer bio u Novom Sadu sa mamom sam se čuo dva puta nedeljno, nekad jednom, a sada se čujemo svaki dan nekoliko sati. Ona ustane u pet, tad je kod mene oko 23, i mi onda pričamo o svemu. Ona je prava lavica, oduvek se borila za mene i sestru, nasmejana žena, velika podrška, moj oslonac i moj najbolji prijatelj. Njenu ljubav mogu da osetim i s druge strane planete.
– Tata koji je dosta poslovno proveo vremena u Americi nas je sve nekako i „amerikanizovao“. Mirnim me čini saznanje da imam njih i da me uvek čekaju kad god odlučim da se vratim. Voleo bih da pomeneš i moje Milicu, Ninu, Tamaru i Milanu, četiri drugarice sa kojima sam stalno u kontaktu i koje me podržavaju i hrabre, baš kao i teta Zorica, Tamarina mama. Kad odete daleko, podrška je najvažnija.
