Nekad su ga nazivali gradićem Pejtonom, a danas gledaju da „brže bolje“ odu iz njega. Poneki se na tom putu ni ne okrenu. Ima i onih koji ga bezuslovno vole i odlučni su da ostanu i svoju decu podižu u njemu. Ali, to ne znači da ga ne bi, da mogu, menjali.
Čelarevo kao da deli ljude na one koji mu okreću glavu, kao da se nikad nisu znali i one koji ga vole sa svim njegovim nedostacima. A koji su to nedostaci i šta ovom malom mestu fali da bi se živelo i disalo bolje, pitali smo njegove stanovnike. Oni su nam tom prilikom rekli i zbog čega ga vole.
Ušuškani smo
U našem selu mrzim politiku. Kada to kažem, ne mislim da je „ne volim“, već je zaista mrzim. I pri tom, nije bitno koja je stranka u pitanju. Oteta nam je ta neka „naša“ organizacija sela koja je dobro funkcionisala. Ne volim što je vrtić od 8 do 12. I ne volim što mi se čini da nema policije u selu.
Ono zbog čega volim Čelarevo su brojna stabla na ulicama. Imamo sve kao mala nezavisna komuna. Grad je blizu. Volim ga jer znam ko mi je prvi komšija, jer mi Đuro mesar kaže da sačekam sutra svežije meso, jer mi Peđa u Hard Roku skuva kafu kakvu volim da pijem, ne mora ni da me pita. Volim kad moj Dmitar trči po baštama, kada kampujemo na Dunavu. Ušuškani smo ovde, bez vreve, previše asfalta i svetlećih reklama. I uvek ove lepe stvari prevagnu nad onim ružnim, jer imala sam nekoliko puta priliku da živim u gradu, ali mi je ipak u našem selu najlepše, kaže Dragana P.
Fali nam motel
Ponekad mi se čini da bi se osmesi vratili na lica, kada bi imali ponovo motel sa svim onim sadržajima koje je imao pre zatvaranja i požara. Čovek bi mogao da se ispliva u bazenu, pa da ode u saunu ili na masažu, da kugla, ako voli kuglanje, i sedne u najlepšu baštu, kraj fontane, čita novine i odmara dušu. Klinci bi imali ponovo diskoteku koje nema već dugo godina u mestu. Ne znam šta se događa sa tim. Svi smo videli da su radovi počeli, krčio se šut, ali zašto je stalo sa tim… ne znam.
Mogao sam nekoliko puta da odem odavde, ali sam odlučio da svoje dete odgajam u Čelarevu. Mirno je. Ima veliki park. Može da se igra ispred Dvorca Dunđerskih. Zamislite kakva je to privilegija? Igrati se na mestu kuda su šetali Lenka i Laza Kostić… Nažalost, malo ko na taj Dvorac gleda kao na znamenitost i privilegiju mesta. Nekoliko puta je išaran auto sprejem, okupljaju se alkoholičari i narkomani. Staklo prska pod nogama.
Imamo reku, plažu, dosta kafića i restoran, košarkaški i fudbalski teren… I firme u kojima ljudi iz sela većinski rade. Kada bi se sagradio i otvorio motel, čini mi se da bi sve bilo baš taman, kaže Jovan M.
[wonderplugin_slider id=13]
Potreban je pedijatar
Fali nam vrtić sa kompletnim celodnevnim boravkom gde spadaju jaslice, vrtić i zabavište. Na taj način bi mame mogle da se zaposle. Možda bi se time i podigla svest kod žena da bi trebalo da rade i zarađuju, a ne da zbog finansijske oslonjenosti na muža trpe nasilje i nezadovoljstvo u porodici. Fali nam knjižara, neka dobro opremljena piljarnica. Mi ovde imamo samo jednu prodavnicu zdrave hrane, pijacu jednom nedeljno, jednu igraonicu, jedan restoran…i oni diktiraju cene i proizvode koje misle da će da prodaju.
Takođe, za decu nemamo pedijatra, već ih pregleda lekar opšte prakse koji leči i njih i odrasle pacijente. Kaštel se ne kosi redovno i u letnjem periodu je nemoguće prošetati, a da ne strepiš od krpelja iz te visoke trave. U poslepodnevnim satima tamo se skuplja omladina koja pije pivo i drogira se, kaže Milena D.
Nedostatak je u ljudima
Mene boli smeće na ulicama. Znam da je to nekultura koja potiče iz kuće, ali u selu realno ni nema kanti za smeće. Ako pojedete nešto stotinu metara dalje od Centra, vi to nemate gde da bacite, osim da savijete papir ili kesu i stavite u torbu. Mnogi to ne žele da rade, pa bace na ulicu. Mnogi od plaže leti prave deponiju. Zakopavaju svoje smeće u pesak, kao da se sutra neće vratiti na nju.
Ja nedostatke Čelareva, vidim u nedostacima njegovih žitelja. Najlakše je pljuniti na njega, a niko se ne trudi da učini minimalan napor da ono bude uređenije. Eto, za početak da smeće bacaju u kantu ili spuste u torbu dok ne stignu do kuće. Da uče decu da vole ono što ih okružuje, da cene svaku klupu, Dvorac, ljuljašku, tobogan, zid, spomenik, stablo… Svi skupa treba da vodimo računa o Čelarevu kao o svojoj kući, jer on to i jeste. Naš dom, kaže Slađana P.
Trebaju nam jaslice
Fale nam jaslice, celodnevni vrtić, zamena azbestnih vodovodnih cevi, izmeštanje deponije, turistička ponuda mesta, što znači da treba vratiti eksponate u Dvorac Dunđerskih, a ne da naša deca putuju na ekskurziju u Kulpin da bi videli ono što nama pripada. Fali još jedna geronto – negovateljica da budu dve smene nege za stara i invalidna lica… I više kulturnih dešavanja zbog kolektivne zavladale depresije… kaže Zorica A.
Bezbrižnije je
Čelarevo volim jer je dovoljno blizu grada i dešavanja, a opet i dovoljno daleko da osetim mir i opuštenost kada u njega kročim… Ima nešto u sebi… a ja sam se doselila ovde. Sa porodicom uživam u njemu i nikada se nisam pokajala što sam napustila grad. Deca ovde rastu opuštenije… igraju se po ceo dan napolju, mogu sami da idu u školu… zaista je bezbrižnije, kaže Sandra B.
