Иако ближе Бачу, село се са својих нешто више од две хиљаде становника налази у Општини Бачка Паланка. И ту се радо сећа своје славне прошлости, трудећи се да садашњост учини једнако вредном.
Ко је икада кренуо путем од Бачке Паланке према Бачу, па прошао кроз Товаришево, следећи податак, у најмању руку, дочекаће са чуђењем. Дакле, Товаришево је међу првима у Војводини имало генерални урбанистички план − и то још у 18. веку! Међу првима је имало и циглану, и кудељару, и електричну централу, и здравствену станицу и − библиотеку. И чак 130 занатских радњи у 19. веку. Невероватно!
Данас, руку на срце, у самом селу мало тога говори о његовој некадашњој моћи. А није да је није било. Можда је до локалпатриотског заноса, али сељани поводом имена свог села и његовог настанка, причају следећу причу: „Пре него што је добило име које данас носи, оно се звало Банча, Миндсент, Каполч, Мачал, Сеплак… и све тако до 17. века. А тада је један угарски министар лупио руком о астал и рекао: ‘Сад је доста! Нећете ви мени више мењати назив села како вам падне на памет! Од данас ће се ваше село звати Бачтовариш и тачка!’” Ново име је било сложеница од речи Бач и товариш. Зашто Бач, то је јасно. Због жупаније чије је седиште било у оближњем Бачу. А оно „товариш” је потекло од словенске речи „товар”, која је означавала благо или иметак. Првобитни назив места би у слободном преводу могао да гласи „Бачки богаташ” или, ако ћете мало модерније, „Бачки кулак”. Значи, одувек су се у Товаришеву насељавали неки моћни људи… А онда, одједном, све је стало. Како? Зашто? Нико нема ни разумно, ни рационално објашњење. Од некадашњег великог и богатог Товаришева остало је само велико село и бројне приче о некадашњем богатству.
Било нам је занимљиво када смо открили да управо на својој великој, али недовољно познатој прошлости, становници Товаришева данас граде свој „бренд”. Окосницу чини прича о породици Протић. Свака генерација ове фамилије била је на гласу. Један од Протића својевремено је у селу пружио уточиште вожду Карађорђу. Други је сарађивао са Младом Босном и Гаврилом Принципом. Станко Протић је био посланик у Великој народној скупштини Бачке, Баната и Барање 1918. године, када је проглашено уједињење са Србијом. Ипак највећу, готово холивудску причу нуди судбина Станковог сина Милете Протића. Пробаћемо укратко да је препричамо, мада је то практично немогуће.
Милета је, дакле, детињство провео у родном Товаришеву, а са својих 18 година отишао је у Дубровник, где је 1934. завршио Поморску војну академију. Само три године касније завршио је ваздухопловну извиђачку школу, а 1939. године и пилотску школу, те постао пилот на војним хидроавионима. Уочи почетка рата, већ је био поручник фрегате и хидроплански пилот. По избијању рата постао је део једине војне јединице бивше југословенске војске која је организовано прешла на страну Савезника. Милета почиње да ратује у Африци, као југословенски пилот у оквиру енглеског ратног ваздухопловства. А онда, почетком 1944, међу нашим официрима креће све снажнија пропаганда изазвана чињеницом да су Савезници окренули леђа краљевској влади у избеглиштву и подршку дали Народно-ослободилачкој војсци Југославије на челу са Титом. Одлука је пала 22. априла 1944. године на аеродрому у Либији. Формирана је прва „партизанска” ескадрила. Имала је 26 пилота. За команданта је постављен капетан Протић.
Почеле су борбе на небу изнад Југославије. Приликом једног борбеног лета, Милета је продужио до Бачке и из авиона бацио две чауре од авионског метка у којима су била писма, са молбом да проналазач то однесе његовом оцу Станку. Чауру је нашла породица Мирковић… И све би било у реду да није једне околности. Милета Протић ни по коју цену није желео да се уплиће у политику и постане члан Комунистичке партије. Тврдио је да га не интересује идеологија, већ судбина његовог народа. Пред сам крај рата, погинуо је на свом 66. партизанском ратном задатку, 19. децембра 1944. године. Пре њега, у року од само пет месеци, погинули су и сви други команданти ескадриле који су прешли из краљеве војске. Случајност или не? Остала је тајна. Смишљена је легенда о партизанској ескадрили какву смо учили у школама и гледали у истоименом филму. У њој није било Милете и његових официра. Никада није проглашен за народног хероја. Главни јунаци преко ноћи постају Фрањо Клуз, Руди Чајавец…
Данас се Товаришево коначно одужило свом најпознатијем становнику, који је овде рођен и сахрањен. Добио је улицу, споменик, спомен-парк, његово име носе сеоска школа и овдашњи КУД. Село се поклонило части и поштењу свих Протића који су њиме икада ходали.
Од 3 до 103
Село има фудбалски клуб основан још 1924. додине. Има КУД „Милета Протић“. Наравно, и своје ловце и риболовце. Манифестације попут „Златног котлића“ и такмичења у мото-кросу. Ипак, Товаришево је најпоносније на своју школу. То је вероватно једина школа у Србији за све од 3 до 103 године. Наиме, осим 250 ученика, овде су и вртић „Полетарац“, али и одељења за образовање одраслих. Што се некад звало − „вечерња“ школа. Директор Душан Јованов није знао шта би нам пре показао под кровом ове, па рецимо, праве мале „фабрике“ за образовање. У оквиру школе чак је и лепа спортска хала, на коју би биле поносне и много веће средине. Свака част.
Товаришево се воли
Село је у последње време комплетно уредило центар, озелењене су улице, отворен је вртић, спомен-чесма, постављена су два обележја која сведоче о историји места. Чак и оној најновијој. Улицу и обележје добио је Миодраг Мија Петровић који је страдао у ратним збивањима 1999. године. Наредни задатак је да се што боље искористи туристички потенцијал места, тиме што би се, рецимо, довде извео крак међународне бициклистичке стазе која је у непосредној близини. Добро би дошао, каже нам Милош, и неки привредни погон. Не мора онако велик какви су у Гајдобри рецимо, али… Товаришево се воли. То је најважније!
Медна равница
Почело је са три наслеђене кошнице и доста лепог и неспретног рада, те много, много литературе. Из љубави и страсти према меду и пчелама и трагања за најбољим, у 2012. у Товаришево настаје „Медна равница”. Оснивачи Срђан Аћимов и Ђорђе Станисављев очигледно су успели. До те мере да је данас већина пословања пресељена из Товаришева у Нови Сад и Београд, где снабдевају медом преко 80 продавница. Потврда вредности стигла је са Новосадског сајма, у виду три Златне медаље за квалитет меда, а добили су и признање од Регионалне развојне агенције Бачка за подстицај руралног развоја. Општа порука – ко има креативност, визију и жели да ради, успети може свугде. Упамтите. Важно је!
Као за параду
За крај – најлепши призор. Видети малог Немању Субића како јаше или само ужива уз своје липицанере, натера вас да се замислите и закључите како је у животу вредно само оно у шта сте уложили страст и радост. Јаше од своје девете. Однедавно има и кочију, којом као члан овдашњег коњичког клуба „Долинарац“ парадира кроз село. Клуб има тридесетак чланова и све је активнији. У средњој школи, Немања ће, каже, учити за ветеринара. Без животиња ионако не може. Па да споји лепо и корисно. На понос села.
