Ono što se poslednjih meseci dešava sa poštarskom službom u Bačkoj Palanci polako počinje da podseća na početke ove službe od pre stotinu i više godina kada se pismo očekivalo danima, nedeljama, pa i mesecima.
Tačnije, Stambena naselja „Sinaj” I, II i III sa oko 10.000 stanovnika najmnogoljudniji su deo ove podunavske varoši, a od centra Palanke, pa i zgrade Glavne pošte koja se u njemu nalazi, udaljeno je kilometar – dva, u zavinosti od kućnog broja. E, ljudi koji ovde žive poštara mogu da vide posle nekoliko dana i da, na primer, odjednom dobiju poštu za celu nedelju, pa se i dnevne novine se pretvaraju u nedeljnik. Drugi se pitaju: da li su posle vozača kamiona, raznih profila majstora, lekara, medicinskih sestara… i pismonoše postale deficitarno zanimanje u Srbiji?!
[wonderplugin_slider id=183]
Jasno je da, a to potvrđuju i sami ovdašnji poštari, nema dovoljno pismonoša, jer kada jedan, ili dvojica odu na bolovanje, godišnji odmor, ili nađu bolje plaćen i lakši posao, nastaje problem koji ume da traje i mesecima. Njihov posao nije lak, jer potrebna je kondicija na biciklu, leti po vrelom asfaltu, s jeseni po kiši, a zimi po snegu i ledu. Trenutno, kažu, nema poštara koji bi pokrivao baš Stambeno naselje „Sinaj”, ali ne onaj na obali Crvenog mora, na Sinajskoj gori i u Sinajskoj pustinji već šorove u bačkoj ravnici, pored Dunava.
U vremenu interneta i mobilne telefonije sve je manje posla za PTT. Fiksna telefonija zamire, mlađi gotovo da ne znaju šta je telegraf, a papirnata pisma, iako retka, ovde sve sporije stižu na naznačene adrese.
Dolazak pošte oglašavan trubom
Transport pošte do 1883. godine vršen je kočijom do Bača, a stizala je od Bogojeva. Posle te godine pošta je kočijom dopremana iz Novog Sada, a izgradnjom pruge Budimpešta – Novi Sad znatno je ubrzan poštanski saobraćaj u ovom regionu. „Teležans” je bilo ime za poštanske kočije sa konjskom zapregom. Kočijaš se zvao „postiljon”, a zapregu u zavisnosti od vrednosti pošiljki pratila su dva ili više vojnika. Neka od poštanskih kola u to vreme bila su uređena i za putnički saobraćaj. Zapisano je da je dolazak pošte u Bačku Palanka svojevremeno oglašavan trubom, a kasnije su uvede poštonoše koje su poštu odnosile na kućnu adresu. Palanka je dobila telegraf 1869. godine, a zabeleženo je da je stizao jedan telegram dnevno. U nekadašnjoj Nemačkoj Palanci prvi telefon je zazvonio 1904. godine, a taj službeni telefon bio je jedan od prvih na prostorima Vojvodine i služio je isključivo za izveštavanje o stanju vodostaja Dunava i za vatrogasne slučajeve.
Kolika je važnost pošte svedoči i lokacija u samom centru varoši i veličina zgrade Glavne pošte, jer manje pošte ovde se nalaze u Novoj i Staroj Palanci, a pošta postoji i u svim selima opštine. Kada je savremena pošta ustnovljena, na primer, u Velikoj Britaniji rečeno je da ona vrši usluge koje se odnose na prijem, raznošenje i isporuku pisama, dopisnica, razglednica, novca, sudskih i vojnih poziva… Nekada je u pošti stalno bila gužva, čekalo se dugo, a danas i nije tako; građani sve više plaćaju svoje obaveze na brojnim uplatnim mestima u gradu, pa i elektronskim putem, a porodičnih i ljubavnih pisama, razglednica i dopisnica gotovo da nema, a deo pošte iznad čijih vrata stoji natpis telegraf – tu su bile i kabine za telefonske pozive – kao da podseća na muzejski prostor.
Brza pošta prevozi dosta robe koja je ranije išla „poštanskim kočijama”, a opet nema pismonoša. To je, rećiće upućeni, problem pošte, (ne) organizacije, ili nekih zakonskih zabrana zapošljavanja poštara, ali zaboravljaju da je to problem i korisnika njihovih usluga koje su plaćene. U vremenu interneta i mobilne telefonije sve je manje posla za PTT. Fiksna telefonija zamire, mlađi gotovo da ne znaju šta je telegraf, a papirnata pisma, iako retka, ovde sve sporije stižu na naznačene adrese.
[wonderplugin_slider id=174]
Nova oruđa, tehnologije, način života i komuniciranja, slanja poruka, mladi koji nemaju vremena, penzioneri koji sve više barataju karticama, pa sami podižu penziju na bankomatima i poštari na biciklu koji retko zvone na zadatoj adresi kao da nisu iz istog filma.
Istoričari kažu da se u Bačkoj Palanci ozbiljnije počelo razmišljati o formiranju poštanske službe posle svojevremene kolonizacije Nemaca i Slovaka u ove delove Bačke. Kolonisti su bili vezani za postojbinu, rođake i prijatelje. U prvo vreme retka pisma stizala su u Staru, Novu i Nemačku Palanku preko raznih kurira iz Iloka, Bača i Doroslova. Takse za takva pisma bile su vrlo visoke, pa je običan čovek sebi mogao da dozvoli jedno do dva pisma godišnje, a stizala su na zadatu adresu posle mesec-dva… Početkom 1800. godine uvedena su poštanska kola i kurir na konju radi brže pošte. Prva pošta ovde je počela sa radom 1828. godine na lokaciji današnje stambene zgrade, pored zgrade Mesne zajednice „Stari grad”, a preko puta pravoslavne crkve.
Druga pošta bila je na današnjoj lokaciji stare kuće dr Dembica u Ulici Jugoslovenske armije. Treća pošta od 1909. godine bila je u kući Vilhelma Vagnera, a stariji Palančani se sećaju da je u toj zgradi posle 1945. godine bio zatvor. Četvrta pošta, do izgradnje današnje pošte na uglu ulica Kralja Petra Prvog i Žarka Zrenjanina, bila je u kući porodice Reseli, da bi potom tu bila apoteka, pa nekada čuveni Restoran „Gurman”, potom banka, a danas je taj prostor prazan.
