„Ili vatru u delo ili delo u vatru.“ Tim se vodi ovaj kovač- umetnik i čarobnjak Dragan Jović. Bačkopalančanin iz čijeg kroćenja vatre izlaze kapije, ograde, ruže, lampe a od ne tako davno i nakit. Deo njegove kovačke priče podelio je za čitaoce portala BAP VESTI.
Kako je počela Vaša priča s kovanjem?
Još kao mali sam želeo da se bavim kovanjem. Ljubav mi je preneo otac koji je bio zaljubljenik u metal i kovanje. Ali, kako to biva, život me je odveo u nekom drugom pravcu. Radio sam posao koji nije imao baš nikakve dodirne tačke sa fizičkim radom a ni sa metalom. U jednom momentu života sam se trgnuo i shvatio da zapravo radim posao koji me ne ispunjava. Tad sam odlučio da ću da radim ono što volim i u čemu istinski uživam. A to je- kovanje. Prvi koraci su bili poprilično nespretni moram priznati. Počeo sam s mnogo volje a premalo znanja, no, nisam odustao. Vremenom je, evo, sve došlo na svoje mesto.
Koja je prva stvar koju ste iskovali?
Prvu stvar koju sam iskovao bila je lampa. Tad kada sam je uradio bio sam jako ponosan na urađeno. Danas mi to izgleda kao da je rad nekog malog deteta. Ali sve je to deo procesa koji prolazi svaki zanatlija.
Šta je bilo najzahtevnije uraditi, a na koji kovački rad ste posebno ponosni?
Svaki početak i svaka nova ideja predstavljaju mi izazov. Naravno, neko bi rekao da se zahtevnost ogleda u neplaniranim komplikacijama koje se rešavaju u toku izrade nekog predmeta ali ja na to ne gledam tako, smatram da je u tom zapravo čar rada. Tako da, ne bih mogao da izdvojim nešto sto mi je više ili manje zahtevno. Ono na šta sam posebno ponosan je kapija u koju sam uložio 12 meseci rada. Klijent koji je naručio kapiju imao je samo želju za širinu i visinu a svaki drugi rad na kapiji bio je prepušten mojoj volji. Ta kreativna sloboda koja mi je data izrodila je vrlo lepe ukrase te je to ono na šta sam takođe ponosan.
Gde je kovački zanat danas? (u smislu, izumire li, interesuju li se mladi za takav rad..)
Na žalost, to je zanat koji je danas u fazi izumiranja iz prostog razloga što su mašine zamenile čoveka i što ručni rad nije dovoljno ni cenjen ni plaćen. Izjave mladih kada pogledaju moj rad je, kako žargonski kažu „ Brutalno!“ , ali, eto, niko još nije izrazio želju da pokuša da nauči da kuje. Tačnije, u mom okruženju ne. Naravno, voleo bih da se pojavi neko s voljom i željom da postane kovač i s zadovoljstvom bih mu preneo svoje znanje i tehniku izrade.
[wonderplugin_slider id=64]
Ono na čemu je akcenat kada u pitanju je Vaš rad jeste nakit, kako se on „desio“?
Nakit se dogodio sasvim slučajno. Naime, nikad mi nije bilo na pameti da ću tako nešto raditi kao ni to da će mi se ovoliko dopasti. Recimo da sam možda gledao na to kao na nešto što je za dane penzije (smeh).
Ali, Tamara Jožić, devojka uz koju je ta priča i počela, na njen nagovor izradio sam neke od komada koje je ona osmislila i nacrtala. I sad, više od pola godine rada na tom, shvatio sam da imam i sam toliko ideja za nakit, da su mogućnosti bezbrojne u smislu veličine i oblika te da je ovo oblast rada koja je zaista drugačija i svakim danom i sve više radeći otkrivam nešto novo. Inače, ovu malu manufakturu kada u pitanju je nakit nazvali smo Sofia & Breeze. Sofija je ime jedne od mojih kćerki a Tamara je taj Breeze u drugom delu naziva.
Od velikih do malih kovačkih komada… šta je lakše, iskovati jednu kapiju ili komad nakita?
Stvarno ne pravim razliku u smislu težine posla. Nekad izgubim i po pet dana na jedan prsten zbog osetljivosti izrade a na primer za to vreme sam mogao da uradim jedan veći ukras za komodu ili lampu. Tako da zaista nema pravila.
Vaš rad generalno nije samo puko kovanje, već na sve gledate kao umetnost, stoga, gde pronalazite inspiraciju?
Inspiracija za moj rad su moja deca. Oni mi daju snagu da istrajem i kada mi nešto ne ide. Isprate svaki moj pokret. Od crtanje skica, nabavke materijala, samog procesa kovanja i sa nestrpljenjem iščekuju finalni proizvod. I to je ono što me inspiriše,„drži“ i zbog čega nastavljam dalje.
[wonderplugin_slider id=10]
Želja Vam je da napravite šta? Šta je to što je kovački neostvareni san?
Želja mi je da završim luster koji sam započeo. Mnogo vremena sam proveo radeći ga i često u toku rada menjam njegov izgled te ni sam ne znam kako će na kraju izgledati. Neostvareni san mi je da uradim restauraciju starih kovačkih ograda koje se nalaze po dvorcima i crkvama.
