Devetogodišnjoj Vanji Dragičević iz Bačke Palanke sa dve i po godine dijagnostikovan je dijabetes tipa 1. Uprkos bolesti koja zahteva stalnu kontrolu, merenje šećera, kalorija u svemu što pojede i popije, Vanja je vesela devojčica, đak trećeg razreda osnovne škole i od četvrte godine sama sebi daje insulin.
Vanja je nasmejana devojčica koja vrlo zrelo priča o dijabetesu, zajedno sa roditeljima strogo vodi računa o svemu što pojede i popije, ali kako i sama kaže, bolest je ne sprečava da uživa u detinjstvu.
Milan, Vanjin otac za BAP VESTI kaže da je njena majka Sofija, inače dipl. farmaceut prva posumnjala na dijabetes jer je pila puno vode, mnogo više nego što je normalno za jedno dvogodišnje dete. Čim bi popila vodu, išla je da mokri i tada su shvatili da nešto nije u redu.
„Bila je zima, u firmi su delili novogodišnje paketiće pa je supruga išla sa Vanjom. Posle toga otišle su u apoteku da joj izmere šećer, i aparat nije mogao da izmeri jer je nivo šećera u krvi bio jako visok. U službi hitne pomoći su joj izmerili 33,8. Dobila je insulin i uput za bolnicu“, priča nam Vanjin tata.
Milan, inače vozač autobusa u „Dunavprevozu“, usled povrede noge već je bio u novosadskoj bolnici, i kroz smeh se seća kako je sa povređenom nogom prešao u Dečiju bolnicu i sa Vanjom u bolničkom krevetu dočekao i Novu godinu i Božić.
„Inače, u bolnici sa decom uglavnom borave majke, međutim moja supruga boluje od epilepsije pa iz tog razloga smo dobili odobrenje da sa Vanjom ostanem ja. Nakon sedam dana provedenih u bolnici, Vanjino stanje se stabilizovalo i ona od tad prima 4 doze insulina – tri u toku dana i jednu noću“, kaže Milan.
„Sve smo joj davali da jede“
Svaki novootkriveni oboleli od dijabetesa ide u banju na terapije. Vanja i njen tata otišli su četiri meseca nakon izlaska iz bolnice, međutim taj prvi odlazak Vanji nije prijao. Kad su stigli kući, ponovo su uspostavili režim koji Vanji odgovara.
„Sve smo joj davali da jede, i dan danas ona sve jede, ali tačno se mora znati koliko čega unosi u organizam. Dakle na osnovu onog što je nutricionista preporučio, ona unosi sve u skladu sa njenom kilažom. I sami doktori su nam rekli da, s obzirom da je ona dete u razvoju, mora sve da jede. Pojede ona i kolač, normalno je da mora uneti šećer, ali onda se pojačava doza insulina da bi se sve to izregulisalo“.
Vanja već pet godina sama sebi daje insulin i kući i u školi. Četiri doze dnevno prima, a šećer meri šest puta dnevno.
Poverenje i iskrenost veoma važni
Vanjin tata Milan kaže da je svestan da je ona dete i da se dešavalo da pojede u školi neku užinu ili grickalicu „neplanski“, ali da je važno da to kaže i zapamti kako bi znali koliko insulina treba da primi.
„Važno je i da njena okolina, učiteljica, drugari, ljudi sa kojima se susreće svaki dan znaju od čega boluje, mi to nikad nismo krili. Ne zato što je to neki hir, nego je vrlo bitno da, ukoliko bi joj pozlilo, ljudi znaju kako da reaguju i pomognu joj.
Napad u toku noći
Vanja svaka tri meseca mora na kontrole, a jednom godišnje ide u Dečiju bolnicu u Novi Sad gde se rade detaljne kontrole. Dva meseca nakon kontrole u januaru ove godine, na kojoj je sve bilo u redu, Vanja je imala napad.
„Spavala je sa nama, i primetio sam da se trza i grči. Probudila se, izmerili smo šećer, bio je 2,1. Odmah sam joj dao čašu soka i tog momenta je ona počela da se grči, doživela je napad. Dao sam joj Glukogan, međutim nije reagovala. Umotao sam je u ćebe i tako iz kreveta otišli smo u hitnu. Minuti su bili u pitanju jer je ona u tom momentu bila bez vazduha“, pričaju Milan i Vanja.
U bolnici je ležala 10 dana, prošla kroz detaljne preglede, i hvala Bogu, ozbiljnijih posledica napada nije bilo. Uzrok svega bio je poremećen rad štitne žlezde, što je, kako su Milanu objasnili lekari, kod dijabetičara vrlo često.
„Što je dobra ova čokoladna bananica“
Kada je Vanji jednom prilikom pao šećer, nakon primanja glukoze, doktor je savetovao Milana da joj da neki slatkiš. Milan je kupio čokoladnu bananicu, a Vanja je oduševljeno rekla: „Ajoj tata što je ovo dobro“.
„U tom momentu ne znate ni da li je to smešno ili tužno, ali dobro prevazišli smo i to. Bilo je momenata i u školi kad su joj se drugari, u neznanju rugali jer ne može da jede isto što i oni. Mada, u razgovoru sa učiteljicom to smo brzo rešili, a i deca su sad malo starija, znaju više o njenoj bolesti pa i kad časte, Vanji umesto bombone donesu neko voće“, priča nam Milan.
Sve u svemu, kako kaže Vanjin tata, ona vodi jedno normalno detinjstvo, fizički je aktivna, ide u školu, druži se, smeje i igra. Ono što je važno, svakodnevno vodi računa o svemu što unese, redovno ide na kontrole, meri nivo šećera i samo tako svoju bolest uvek može da drži pod kontrolom.
