Pritisnut teretom neshvatanja i neprihvatanja njegovog umetničkog opusa, Pehan ne posustaje i piše prijatelju u Budimpeštu.
„Mada me moje materijalno stanje tera da živim od umetnosti, radije ću umreti od gladi nego da i jedan korak skrenem sa puta, koji je meni sveti i da umetnost podredim raspoloženju i željama neuke publike“.
Da bi ga podržao i ohrabrio u nastojanju da shvati i razume okruženje, između ostalog on odgovara Pehanu:
„Dragi prijatelju sa Pariskog paviljona je izbačen veliki slikar Amadino Medaljoni zbog izloženih ženskih aktova, pa ne očekuješ valjda razumevanje tvoji Vrbašana, kada ga nemaju Parižani“.
Od 1910. godine kod Pehana se javlja osobeni stil tehnike slikanja i to izražen spoj minhenske rutine crtanja, naglašene umetničke figuracije i kolorita naučenog na kolonijama u Nađbanji.
U tom burnom i nadasve plodnom periodu, dakle 1910-1914., Jozef Pehan će naslikati svoja najčuvenija dela: 1910. „Žena sa plaštom“; 1911. „Ulica sa kočijom i konjima“, „Vojni savet“ i „Ulica“; 1912. „Luka“, „Model na sofi“ i „Sarajevski bazar“; 1913.„Kupačice“ itd. Zavičajnoj Palanci odužio se slikama: „Obala Dunava u Staroj Palanci“ i „Bačka berba“, na kojoj je uradio kompoziciju palanačkog pristaništa za skelu, gde Palančani prevoze grožđe iz svojih vinograda sa iločke strane.
U tom periodu, Pehanovog stvaralaštva nastala je i njegova „plava faza“, kao „sarajevski ciklus“. U Budimpešti u „Kući umetnosti“ 1913. godine slikar organizuje svoju samostalnu izložbu, koja će iste godine biti prikazana i u Palanci, Vrbasu, Novom Sadu, Kuli, Somboru, B. Topoli i smatra se prvom modernom izložbom slika u Vojvodini.
[wonderplugin_slider id=22]
Ovaj plodni period Pehanovog umetničkog stvaralaštva, pored slikarstva, obeležiće i umetnička fotografija, kao izraz njegovih foto-metamorfoza, a nešto kasnije i foto performansi, koje ga svrstavaju u pionire ovog foto žanra u Vojvodini. Magija nagog ženskog tela, obogaćena svetlosnim efektima, biće okosnica njegovog foto-umetničkog istraživanja, što ga do danas čini jedinstvenim.
Vajarski opus Jozefa Pehana je nedovoljno istražen i ta činjenica je u mnogome doprinela da se malo zna o njegovim vajarskim delima, tehnici, stilu, broju skulptura i dr. Prvi svetski rat, uz sve ljudske žrtva i materijalna razaranja, u neku ruku bio je pravi izazov za mnoge likovne umetnike, što iz unutrašnjih umetničkih pobuda, što po nalogu vojske jer su mobilisani kao ratni fotografi, crtači i slikari.
Prema pisanju Jozefovog sina Alberta Bele Pehana, njegov otac je pred izbijanje Velikog rata imao foto atelje i u Budimpešti, gde je često boravio. Po izbijanju rata, Pehan se vratio u Vrbas, gde je mobilisan od strana austro-ugarske vojske i upućen u Suboticu. Tu se našao sa svojim prijateljima slikarima Šandorem Olahom i Peterom Kalmanom, kao i vajarem Karoljem Baranjijem.
Januara 1915. godine upućen je na ratno područje, a ne zadugo zatim se razboleo i poslat je u budimpeštansku Vojnu bolnicu na lečenje. U Vrbas se vratio maja 1916. godine, kada su ga oslobodili vojnih dužnosti kaož trajno nesposobnog za izvršenje vojnih obaveza.
Crtačko-slikarski i fotografski talenat je zapravo spasao Jozefa Pehana odlaska na prvu liniju bojišta, jer je mobilisan kao foto-ratni izveštač, a njegove fotografije iz Velikog rata su uvrštene u istorijsku građu i trajan su dokument o stradanju na tlu Srbije u ratnom periodu. Mnoge Pehanove fotografije iz tog vremena, postale su kultni predmeti u privatnim porodičnim foto albumima, koji se i danas ljubormorno čuvaju kao relikvije.
Te fotografije su bile u funkciji virtuelnog spajanja porodica i neretko su jedini vizuelni dokument o poginulom vojniku, a vojnicima na frontu, porodične fotografije su ublažavale čežnju i davale im snage da se izdrži do povratka iz rata kući. Jozef Pehan je zbog bolesti srca oslobođen vojne službe 8. maja 1916. godine, ali to ga nije sprečilo, kao slikara i fotodokumentaristu, da ovekoveči na svojim fotografijama razoreni Beograd i druga ratna stradanja širom Srbije, (Obrenovac, Zabrežje, Šabac i dr.).
