Na ulazu u bačko selo Maglić, stotinak metara od skretanja s puta Bački Petrovac – Sombor, stoji poruka namerniku: „Dobro došli u Maglić, selo koje ima sve“. Dobilo je ime 12. oktobra 1949. godine ukazom Prezidijuma Skupštine NR Srbije, a prethodno se zvalo Buljkes i takođe je „imalo sve“, pa i više od toga – čak i pravo da štampa sopstveni novac.
[wonderplugin_slider id=64]
„Početkom maja 1945. godine selo Buljkes, u blizini Bačkog Petrovca, bilo je gotovo pusto. Nekoliko meseci ranije oslobođeno je od svojih pređašnjih stanovnika, folksdojčera. Ili su se povukli s Nemcima nešto ranije ili su obitavali u nekom od zarobljeničkih logora, ili su jednostavno proterani iz novostvorene Jugoslavije.
Iza njih su ostale velike kuće, urađena infrastruktura, a celokupna imovina im je nacionalizovana, uključujući i zemlju u seoskom ataru. Ubrzo zatim pojavili su se neki ljudi, došli su automobilima. Među njima je očigledno bilo pripadnika OZNE. Šetali su po selu i nešto pokazivali svojim saputnicima. Među tim ljudima niko nije pričao srpski jezik. Sve razgovore vodili su preko prevodilaca, i to onih za grčki. Šta će Grci tako daleko na severu? I zašto bi uopšte zagledali selo u Bačkoj?
Predgovor ove priče počinje 12. 2. 1945. godine, kada je sporazumom u Varkizi, predgrađu Atine, okončan drugi deo građanskog rata u Grčkoj. Trupe Grčke narodnooslobodilačke vojske ELAS, pod komandom Komunističke partije Grčke, sukobili su se sa snagama grčke vlade, koju su podržavali Velika Britanija i SAD.
[wonderplugin_slider id=174]
Krajem 1944. godine izbio je ustanak u Atini, koji je ugušen i zvanično okončan onim sporazumom koji je uključio razoružavanje jedinica ELAS. Njihovim pripadnicima je obečana amnestija ako predaju oružje, ali najradikalnijem krilu ELAS to nije padalo na pamet. Isto kao što nisu želeli da kod svojih kuća dočekaju pripadnike raznih desničarskih milicija koji su već počeli da haraju po selima, uz obaveznu paljevinu imovine komunista.
Slutili su da je sporazum samo primirje, nikako trajan mir. Spremali su se za nastavak druge runde. Zato su se razmileli po okolnim zemljama „narodne demokratije“. Jedan prihvatni centar osnovan je u Kumanovu i baš iz tog logora bila je delegacija Grka koja je obišla selo Buljkes.
Krajem maja meseca pristigli su prvi doseljenici, oko 3000 ljudi, manje od 200 bile su žene i deca. Ostatak su bili veterani ELAS, starešine i borci. Tu su bili i aktivisti njihovih partijskih organizacija. Ubrzo su se svi smestili, a pratnja OZNE netragom je nestala. Grci su ostali sami da urede život u selu kako znaju i umeju.
Prvo je uspostavljen odbor da upravlja selom. Na čelu tog odbora izabran je Mihalis Paktasidis. Na samom početku Buljkes je bio neka vrsta sabirnog logora. Vojnici su dolazili na oporavak, pa bi posle nekoliko nedelja bili vraćeni u Grčku. Osnovane su radionice, bolnica, škola, sirotište, biblioteka.
Ipak od najveće važnosti za selo bila je štamparija. Štampani su „Glas Buljkesa“,“Borac“ i dečiji mesečnik „Pionir“. Još jedna važna ustanova je osnovana na početku, bio je to zatvor.
Paktasidis je komunom vladao gvozdenom pesnicom. U tu svrhu osnovana je tajna policija I.T.O. Njenih stotinak pripadnika staralo se da niko od žitelja ne napušta selo i bilo kakva komunikacija sa Srbima iz okolnih sela, bila je zabranjena.
Odbor se toliko uživeo u ulogu automne vlade da je štampao sopstveni novac. Buljkeški dinar bio je u opticaju isključivo u komuni, a količina je odgovarala sumi mesečnih plata svih zaposlenih, koje su bile daleko ispod jugoslovenskog proseka. Postojali su apoeni od 5, 10, 20, 50, 100 i 500 dinara. Moguće da je postojao i apoen od 1000 dinara, ali nikad nije potvrđeno.
Postoje svedočenja da je opština Buljkes imala čak i račun u Narodnoj banci, što je stavlja u rang bilo koje tadašnje republike. Bilo je i pošalica da je u Bačkoj osnovana sedma republika.
Početak kraja komunističke utopije „Buljkes“ nastupio je je s rezolucijom Informbiroa sredinom 1948. godine. Izbijanje sukoba između KPJ i Kominforma podelio je i Grke u Buljkesu. Počela su i politička previranja i u samom selu, pojedinci su nestajali bez traga, a na kraju je nestao i sam Paktasidis. Nikad nije otkriveno šta se sa njim desilo.
Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je obavestio Tita o dešavanju u Buljkesu. Naveo je da je rukovodstvo u rukama lopova i neprijatelja naše zemlje, da se ljudi zlostavljaju, ne dozvoljava im se da se isele, da se nanosi ogromna ekonomska šteta. Tito je prelomio.
Buljkes je morao da se raspusti i da se stvori logor za izbeglice, s pravom zapošljavanja. Raseljavanje je počelo krajem avgusta 1949. godine. Prva grupa od 1200 ljudi prebačena je do Mađarske granice. Oko 800 ljudi se izjasnilo za politiku KPJ. Oni su kasnije prebačeni u južnu Makedoniju. U Buljkesu je ostalo samo nekoliko Grka. Računa se da kroz selo prošlo oko 50 000 grčkih komunista.
Krajem 1949. godine stigli su novi stanovnici, kolonisti iz Bosne i Hercegovine, Like i drugih krajeva. Nešto kasnije došao je novi talas doseljenika iz područja Grdeličke klisure. Buljkes je postao Maglić, po planini između Crne Gore i Bosne.
Posle Drugog svetskog rata, prazne kuće tadašnjeg nemačkog sela Buljkes (u vreme Marije Terezije kolonizovanog Nemcima iz Baden-Virtemberga i Rajnske oblasti), naseljene su grčkim izbeglicama, pripadnicima komunističke armije ELAS. Ova zajednica, koju je od zaborava otrgla nedavna pobeda Sirize, od 1945. do 1949. imala je status eksteritorijalne komune Grčke, s političkom samoupravom, bez direktnog mešanja novih jugoslovenskih vlasti.“
*Tekst preuzet iz knjige „Eksperiment Buljkes“, Milana Ristovića, vanrednog profesora na Katedri za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i glavnog urednika Godišnjaka za društvenu istoriju.
