Čovečnost – to je ovo!

147590

Kada je čovečnost najpotrebnija

BAČKA PALANKA: Iz Subotice, svakog leta, braća Palinkaš, unuci Ilonke i Andraša Palinkaša, provode raspust u Bačkoj Palanci. Radost je obostrana, no ove godine, jedan nezgodan pad za vreme loptanja, učinio je da leto 2017. ostane Antoniju Palinkašu u trajnom sećanju. Baka Ilonka, još uvek vidno uznemirena, priseća se pomenutog događaja:

Hitna služba je posumnjala na prelom čašice kolena

– Antonije je u četvrtak, 3. avgusta, igrao fudbal i pao, udario koleno. U početku nam se nije činilo da se teže povredio, ali kad ni posle izvesnog vremena nije prestao da se žali na bolove, odlučili smo da ga odnesemo u Hitnu službu u Bačkoj Palanci, jer je već bilo prošlo 10 sati uveče. Stariji smo ljudi, i kada smo nosili dečka prema ambulanti, priskočio nam je u pomoć vozač ambulantnih kola i uneo ga u ordinaciju. Lekar ga je odmah pregledao i
posumnjao da je došlo do preloma čašice kolena, jer je ono počelo da otiče. Rekao je da
moramo odmah za Novi Sad na Urgentnu. Očistio je ranu, previo koleno i napisao uput.

Snađite se sami za prevoz u Urgentni centar u Novom Sadu

U to vreme stigla je već i ponoć. Kada sam pitala doktora da li će nas ambulantnim
kolima prebaciti u bolnicu, rekao nam je da nisu u mogućnosti i da treba da se sami
snađemo. Pozvala sam neke svoje poznanike, ali su ili već otišli na počinak, ili nisu mogli
da nam pomognu. Mali Toni je sedeo pred ambulantom i plakao od bolova, a ja sva očajna
pitam taksiste, za koliko dinara bi nas prebacili do bolnice, oni su odgovorili da je tarifa 2.500 dinara i da nas neće čekati da se lekarska intervencija završi. Znači, prebirala sam u glavi, još 2.500 nazad u Palanku, ukupno 5.000 dinara, a ja nemam tih para.

Neću vam naplatiti ništa

Bespomoćno sam stajala pored unuka koji je plakao, kada je stigao jedan taksi. Vozač je
izašao, zgrabio Antonija i pažljivo ga smestio na zadnje sedište, potom pogledao u
mom pravcu i pozvao me da i ja uđemu kola. Kada sam rekla da ja nemam para za put, on je samo odmahnuo rukom i rekao da neće naplatiti vožnju, priča baka Ilonka.

Zoran Grubiša

Događaj dalje priča Zoran Grubiša, taksista:

– Tog 3. avgusta sam radio treću smenu i od jednog mog putnika sam čuo, da pred Hitnom sedi dečak, koji treba da se prebaci u Novi Sad i plače. Imao sam još jednu vožnju i sve vreme sam razmišljao o slučaju. Posle izvršenog prevoza, zamolio sam kolegu da me zameni i odmah sam se odvezao pred Dom zdravlja gde sam video uplakanog dečaka i uznemirene baku i deku, kao i njegovog brata. Okolo su stojali ljudi, sažaljevali se na dete, ali niko se nije ponudio da ga poveze u bolnicu. Nisam oklevao, zgrabio sam dečka, uneo na zadnje sedište i pozvao baku da dođe sa nama, dok su se deda i brat vratili kući.

Dečaku je pozlilo pred Novim Sadom

Celim putem do Novog Sada, Antonije je plakao zbog bolova, a jednog trenutka, pred Novim Sadom mu je i pozlilo. Ja sam stao dok ne dođe sebi, a u međuvremenu sam nazvao Urgentni, gde su mi rekli da je saobraćaj u gradu slab zbog kasnih noćnih sati i da brzo mogu stići na odredište. Kada smo stigli, medicinski tehničari su sišli sa pokretnim nosilima i odneli Tonija kod lekara na pregled.

Konačno osmeh

Kada ga je lekar pregledao, konstatovao je da preloma nema, ali su zato ligamenti
oštećeni. Stavili su mu longetu i gips, spustili ga dole do mojih kola, stavili smo ga u vozilo, i tada, prvi put od kad sam ga video, Antonije se osmehnuo. U tom trenutku i meni, a i baki Ilonki kao da je pao kamen sa srca. Vratili smo se u Palanku negde oko pola četiri – četiri sata, a ja sam nastavio svoju smenu. Ujutro u sedam sam ponovo došao do Palinkaševih da vidim malog, ali on je već spavao okrepljujućim snom, tako da sam sa baka Ilonkom i deda Andrašem popio kafu i otišao na počinak.

Antonije Palinkaš

Pare dođu i odu, pa će se ponovo zaraditi

Na upadicu Ilonkinu, da Zoran nije hteo da primi ni nadoknadu za potrošeno gorivo, humani taksista je odgovorio:

– Pare dođu i odu, pa će se ponovo zaraditi, ali ako jednom izgubite zdravlje, to se teško
vraća. Meni je najveća nagrada upravo taj osmeh malog Tonija, posle lekarske intervencije u Novom Sadu. Mene su moji uputili na takav put, gde sam prihvatio viđenje, da ću uvek pomoći ako sam u mogućnosti, a ako nisam, gledaću da ne odmognem. A kada su deca u pitanju, tu nema oklevanja, njima uvek treba pomoći, pred njima je život, dajmo im zdrave temelje za to. Zato me i čudi što u Hitnoj nisu bili u mogućnosti da prebace dete u Novi Sad.

ČOVEK  (velikim slovima)

Sa Antonijem sam uspostavio jedno drugarstvo, posećivaću ga dok je u Palanci, a ako me put nanese u Suboticu, otići ću i tamo da ga vidim – rekao je na kraju Zoran Grubiša, taksista koji je u jednom trenutku shvatio težinu situacije, nesebično priskočio u pomoć i bio ČOVEK, upravo tako, sa velikim slovima. Kamo lepe sreće, da ima više ovakvih humanih ljudi kao što je Zoran Grubiša, taksista iz našeg grada.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here