Bačkopalančanka Dejana Bačko rođena je 09.12.1994 god. (22) bez gornjih ekstremiteta. Od svoje devete godine je postala najmlađi član u udruženju „WDMFK“ (slikari koji slikaju ustima i nogama). Do sada je imala 12 samostalnih izložbi, završila je Umetničku školu za dizajn „Bogdan Šuput“ 2014. godine i iste godine upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Redakcija BaP vesti je sa Dejanom obavila intervju, koji u celosti prenosimo.
Odakle ti želja za borilačkim veštinama i koliko dugo ta strast traje?
– Želja za borilačkim veštinama je počela kad sam krenula da treniram „savate boks“ u Bačkoj Palanci, tu sam uvidela lepotu borilačkih sportova. Kada sam se preselila u Novi Sad, čula sam za tekvondo i počela sam da istražujem. Na društvenim mrežama sam videla jednu stranicu o klubu „TKD Gitros“ i tu sam saznala ko je trener. Ubrzo smo se upoznali i od tad je sve počelo. Krenula sam da treniram. Sve mi je bilo malo čudno, dok se nisam snašla. Sad već uveliko dobro baratam sa tehnikama udarca u tekvondu.
Strast je počela kada sam krenula da treniram tekvondo u klubu „Gitros“. Kada sam uvidela da su svi ljudi na treningu kao jedna porodica, drže se zajedno i pomažu jedni drugima. Želela sam da probam borbu u TKD-u. Trener Aleksandar Andrevski je uvideo moj talenat, volju i želju. Predložio mi je da odemo na takmičenje. Prvo veće takmičenje je bilo evropsko prvenstvo u paratekvondu u Poljskoj koje se održalo 16 septembra 2016. godine u Varšavi, gde sam osvojila 2. mesto (srebrnu medalju) u kategoriji K41-K49kg. U finalu sam se borila sa Ruskinjom koja je svetski broj jedan. Nije bilo lako, ali sam se dobro držala za prvi put.
Koji su predostojeći ciljevi u sportskom planu?
– Da učestvujem na što više takmičenja. Sada se sa trenerom već pripremamo za sledeće takmičenje koje će se u maju 2017. godine održati u Rusiji. Naravno, najveći cilj da se plasiramo na paraolimpijske igre u Tokiju 2020. godine. A pre svega da ostanem u ovoj porodici – u klubu TKD „ GITROS“ .
Šta je tvoj san?
– Moj san je da imam jednog dana svoj atelje. Nadam se da će se ispuniti uskoro. Pored toga želim da budem dobar sportista.
Čime se baviš u slobodno vreme? Imaš li želju da se oprobaš na još nekom polju ?
– Slobodno vreme uglavnom iskoristim tako što slikam ili crtam kod kuće, družim se… Želju da se isprobam na još nekom polju nemam. Za sad je trenutno samo slikanje i tekvondo. Tu želim za sad i da ostajem, jer u tome se i pronalazim.
Odakle crpiš snagu da postižeš tolike uspehe?
– Snagu crpim iz želje za uspehom. Iz tog puta prema cilju. Da dokažem porodici i samoj sebi da mogu uspeti. Da inspirišem i druge, da krenu putem ka sreći i uspehu.
Da li želiš još nešto da dodaš ili poručiš našim pratiocima?
– Želim svima da se zahvalim na podršci koju ste mi dali pre, tokom i posle učešća na evropskom prvenstvu u paratekvondu gde sam predstavljala Srbiju. Posebno se zahvaljujem mom treneru Aleksandru Andreevskom i osnivaču kluba „ GITROS“ Dušanu Kojiću, ministru Aleksandru Vulinu i sekretaru Predrag Vuletiću.
Osvajanjem srebrne medalje smatram uspehom ne samo mene lično i mog trenera, nego i uspeh svih vas koji ste nas iskreno podržavali i bodrili.
Posebnu podršku i motiv pruža mi moj momak Nemanja Đurić, koji trenira sa mnom u istom klubu, kao i moja majka Sandra.
Za Srbiju, Bačku Palanku i sve vas ću se uvek boriti i očekujte od mene nove uspehe u sledećim takmičenjima!
