TOVARIŠEVO: Duško i Zora Feđver su farmeri iz Tovariševa koji se već 33 godine bave stočarstvom, a svoju farmu na ulazu u selo, već dve godine, ulepšavaju interesantnim detaljima od velikih bala slame.
Porodica Feđver se bavi poljoprivredom već stotinama godinama, gde niko od članova porodice nije bio zaposlen u nekom drugom sektoru. Kako Zora kaže, iza toga stoje navike, vrednosti i vaspitanje koji se neguju u porodici i usađuju kroz ovaj tradicionalan stil života.
„Verujem da je to pitanje sigurnosti. Učeni smo tome da nešto treba da se proizvodi, da bi se moglo živeti“, kaže Zora Feđver.
Farma Feđver nalazi se od 2006. godine nalazi na ulazu u selo, a njena površina danas iznosi 5 jutara. Osim na farmi, oni i kod kuće drže stoku. Njihov plan je da se kroz narednih deset godina potpuno izmeste na periferiju sela.
Ova porodica veliku pažnju pridaje estetici i važno im je da je prostor u kome žive i rade uređen. Osim njihove farme koja je lako prepoznatljiva i autentična, porodica Feđver voli da takvo bude i njihovo selo. Tako učestvuju u sređivanju travnjaka, cveća, puteva i rastinja u Tovariševu.
„Kada bi svako uređivao svoj prostor, svima bi bilo mnogo lepše da žive u njemu. U Tovariševu se vidi pomak u razvoju svesti o uređivanju prostora. Verujem da je ekspanzija interneta uticala na razvoj kreativnosti i želje za estetikom“, govori Zora.
Ideja za interesantnim detaljima rodila se pre par godina sasvim slučajno, kada je Zora, na putu ka Bečeju, ugledala Sosu i Lalu i poželela da jednom na svojoj farmi napravi Bačvana i Bačvanku. Kako kaže, prošle godine je uradila to da ispuni svoju želju, međutim jake reakcije meštana i posetilaca Tovariševa, navele su Zoru da i ove godine napravi dobrodošlicu od slame, ovoga puta u obliku velikog mede. Kao i u napornim radovima, i u ovim kreativnim učestvuju svi članovi porodice, pa čak i najmlađi član, unuk Dušan, koji ima samo 10 godina. Iako uživa u tome, Zora kaže da nije sigurna da li će svaku žetvu dočekati sa novom maskotom, s obzirom da to zahteva mnogo vremena i finansija, a i boji se da ne izgubi inspiraciju ukoliko to postane tradicija.
Posao kojim se oni bave je fizički težak, zahteva mnogo rada, truda i svakodnevnog ulaganja. Najbolja strana ovog posla je što je poljoprivrednik sam sebi šef, ali je svaki poljoprivrednik svestan da je svakodnevni rad obavezan, jer svaki propust može finansijski da ga košta. Ona kaže da u Tovariševu ima sve manje poljoprivrednika. Neki su dali zemlju u arendu, neki su ostarili, a njihova deca su ili ženska ili imaju naslednike koji nisu zainteresovani za taj posao.
„Farme se zatvaraju onda kada nema naslednika u porodici. Normalno je da on nasledi taj posao, najbolje ga zna jer je od malena učen tome. Godinama unazad građena je averzija prema poljoprivredi i mladima je draže da putuju kilometrima daleko u industrijske firme, umesto da rade kod svoje kuće i očuvaju poljoprivredu u svom selu“, navodi Zora.
Iako je lepo videti spomenike, trgove i uređene ulice u Tovariševu, ona smatra da je primarnije da opština i država ulažu u proizvodnju na selu i da omoguće mladima uslove za opstanak na selu.
