Sažeti ga u nekoliko redova novinarskog teksta gotovo da je nemoguća misija. Toliko je ljudi, događaja, života, u, i na, silbaškim šorovima o kojima se može, i mora, barem ponešto reći, zapisati i napisati.
A, da bi se on, u ova moderna vremena lišena mnogo čega onovremenskog, čuvao i sačuvao neophodno je i prisećati se, sećati se, pamtiti i – zapamtiti. Čuvati i – sačuvati. Ne samo zarad tih prohujalih dana, godina, vekova i ljudi, više zarad narednih vekova zajedničkog života.
Možda ovi redovi, tek fragmenti dečačkih sećanja na ipak ne tako davne pedesete – šezdesete godine prošlog veka, zagolicaju radoznalost sadašnjih fejsbuk i vajber generacija da pogled sa kakvog displeja, po koji put skrenu, preko komšijske kapije, bedema, jel tarabe. Ako ni zbog čeg drugog, ono tek otkrivanja i uživanja radi u neprocenjivom bogatstvu komšijske različitosti čime se, iskreno, mnogi ne mogu podičiti. Vredelo bi.
Od slovačke crkve, od raskrsnice s Braća Novakovom, prema Despotovu, s leve strane do raskrsnice s Kardeljevom, zaređale kuće s neparnim numerama. Kuće i familije. Na ćošku Fabokovi Samo i Iljka. Do njihove Palja Beljičke – deda Paljike i njegove Kate, sa šest ćerki. Uz njihovu i kuća Paljikine sestre Zuze Šuljan, pa Jana Beljičke i žene mu Zuze od Fabokovi, a uz nju Ljeporisovih Miše i Zuze od Kopčokovih. Krošlakovi, Ondrej berber sa ženom Erkom, pa Gavrilovi Sava (Rastko) traktorista i žena mu Danilka. Do Gavrilovih, kuća Sama Gazđika i Zuske, lepe Selenčanke, pa red Pajćevih, Pante i Nanice, Gliše i Kriste, posle Đuke i Jelice, kućerak čuvenog Mite zvanog Tesla uz kuću Pavla i Milice. Kuće Milenka i Ksenije Popadić i Mihajlov Vladete i Živke, s čelobašče s Fabokovima, preko puta s Makanovima, i zadnjom do ćoška i kanala, kućom Pribrančevih.
S druge strane šora, osim kuća s parnim numerama na tablama – slično. I dalje putem, do pod Salovac, izmešano. Za selom, Nikolići i Jovanovići. Slični šorovi, sličan komšiluk, i levo i desno, i još malo više od tog levo i desno, u celom Silbašu, s kojega god kraja da kreneš. Izmešane, u braonski ili plavo, molovane cokle. Baš poput komšiluka.
Naslanjale se i avlije i gumna jedno uz drugo, pa petlovi i kokoške, kohutovi aj sljepki, i ne hajući za to kako će ih ko zvati, preletali komšijske tarabe i kljucali što je za kljucanje bilo. Naslanjale se bašča uz bašču, i čelobašče, a metle s jedne i s druge strane drota, i ne znajući zovu li se korovače, ili metljinova metla, preplitale svoje korenje i grane i tako rasle, i srastale. Krošnje višnji nadkrivale tu ogradu od baštenskog drota, pa kad prispe vreme plodovima častile i jedne, i druge, i Srbe i Slovake.
A zimi, s tanjirima punim friških čvaraka, tek pečene kobasice i gronika od zabijački, dolazilo se u zepama, papučama, opankama, ili klompama do komšijskih vrata i nudilo na probu
Živeli, i žive ljudi, ne jedni uz druge, već jedni sa drugima, u slozi. Danima, godinama, decenijama, vekovima. Od malih nogu, do staračkog štapa.
Uz kuće, avlije, gumna i bašče, naslanjali se i oslanjali jedni na druge, i govor i divan, i folklor i običaji, i momački i devojački pogledi. Sevnula bi, doduše, pokadkad u toj komšijskoj slozi, zbog tih pogleda, i po koja zaljubljena pesnica, zaplavilo bi se po koje momačko oko, ali tek zbog po koje Ane, jel Jelene. Posle, Ušjakove postajale Pajćeve, a Ostojićeve Ponjičanove.
Pozdravljalo se, kako red komšijski nalaže, i s „Dobro jutro komšija“, i s „Dobre rano sused“, pitalo se i „Ak sa maš“ i „Kako si“ i, razumelo. Zajednički se i tancovalo, i igralo u svatovima. Pevali se i „Skala, skala…“ i Bećarac, i uz rakiju i paljenku lumpovalo. Veselilo zajedničkim radostima. A bilo ih je, i ima ih, na pretek, ponekad treba ih samo prepoznati.
Imao je Silbaš, a ima i sada i dve crkve i dve slave. Srpsku, pravoslavnu, i Slovačku, evangelističku, Kirbaj. Imao je, i ima, i popu i farara. Iz porte pravoslavne vidi se evangelička, a sa vrata evangeličke pogledom se hvata pravoslavna.
[wonderplugin_slider id=21]
Drugi dan silbaške pravoslavne Slave na Svetog Jovana Zlatoustog, na primer, slovačkog Kirbaja, Božića jednog il drugog, domaćice bi slagale na tacne i tanjire komade slavskih i kirbajskih torti i raznih drugih đakonija, opekanaca, rezanaca s makom i česnica, pa iz poštovanja nosile komšijama, a deca kada prilike nalože, pred komšijskim vratima deklamovala i pevala i „Malog Jašu“ i „Čas radosći“. Častili se Silbašani zajednički i za srpske, i za slovačke svetkovine. Sladili se, i jedni i drugi, i deda Dobrinim liciderskim konjima ili đerdanima, i Lekarovim sladoledom i capalom.
Širokim silbaškim šorovima, oduvek su prolazili svatovi, i jedni i drugi, ođekivale i tambure, i gajde, i pleh muzika. A, kad zatreba, skupljala se i moba komšijska, pa se u atarima sejali i žnjeli i žito, i sirak, aj pšenjica, aj cirok. A zimi, s tanjirima punim friških čvaraka, tek pečene kobasice i gronika od zabijački, dolazilo se u zepama, papučama, opankama, ili klompama do komšijskih vrata i nudilo na probu.
I tugovalo se zajednički u žalostima, i komšijska suza lila za upokojenim. Ko za svojim, ko za rodom rođenim. A, zvona, i jedna i druga, oglašavala i pratila do despotovačkog druma.
Ima Silbaš šor Svetosavski i Masarikov, i Teslin i Šturov, i – Crnog Steve. Ima, i treba da ima.
