BAČKA PALANKA: Todor Gajić, među ljubiteljima fudbala poznat je kao vrsni nekadašnji golman „Bačke“, ali i po ničim zasluženom nadimku Toša Kiks. Svojevrsni je rekorder po golmanskom stažu ne samo kod nas nego, verovatno i u svetu.
Rođen je 1951. godine u Despotovu, a sa 12 godina, dolazi u pionirsku ekipu „Bačke“ u Bačku Palanke gde mu je trener bio Vlada Leškov. Od tada pa do svoje 45-te godine Toša je aktivno bio među stativama, a ponekad i trener golmana „Bačke“ u Drugoj saveznoj fudbalskoj ligi – Zapad i „Fruškogorca“ iz Iloka u hrvatskoj Republičkoj ligi. Čuvao je mreže i bio pomoćni trener i „ČSK“-u iz Čelareva, „Partizana“ iz Suseka, pa „Bačke“ iz Despotova, „Starog grada“ iz Palanke.
Golmansku karijeru završio je 1996. godine, mada da je mogao da brani i do 60-te godine u nižem rangu takmičenja. Praksa je pokazala da su golmani, uglavnom najdugovečniji u fudbalu, da su sa godinama i iskustvom kao staro vino – što stariji to bolji.
– Pozicija golmana u fudbalskom timu je pojedinačno najodgovornija – počinje priču Toša Gajić i nastavlja:
– Zbog mogućnosti dobrog pregleda igre golmani se smatraju za komadanta odbrane što podrazumeva da moraš biti koncentrisan na praćenje igre i procenjivati moguće događaje tokom cele utakmice. Parade i dobre odbrane, uglavnom se brzo zaboravljaju, eventualne greške dugo se pamte, a neke i kroz celu karijeru. Meni su pojedinci dali nadimak Toša Kiks kada sam imao 18 godina. U Palanci protiv subotičkog „Spartaka“ na loptu sa krila krenem, promašim, a tadašnji centarfor Kustudić (kasnije postao legenda „Rijeke“) samo se pokloni i glavom smesti loptu u našu mrežu – seća se Gajić i dodaje:
– Kada sam kretao na loptu viknuo sam „moja“, a posle toga nikada to nisam radio već sam vikao „naša“. Srećom pobedili smo tu utakmicu 2:1. Tada smo imali odličnu ekipu i sada se sećam imena: Gajić, Šarović, Aprcović, Serdar, Kopač, Jovanović, Tomić, Marković, Remete, Šimičić, Jović – navodi Kiks.
Toša se seća da je u svojim počecima, kao dete igrao centarfora i to dobro, jer je davao puno golova. Međutim, sve se promenilo kada je na jednom treningu pionira „Bačke“ nedostajao golman, pa se on prijavio, a trener Vlada Leškov odlučio da ostane među stativama.
– Voleo sam da dajem golove, a i moje shvatanje fudbala je ofanzivno – nastavlja Gajić:
– Fudbal se i igra za golove, jedino tako može da se pobedi. Nedavno sam čuo izjavu našeg novog selektora fudbalske reprezentacije Srbije Dragana Stojkovića – Piksija kada je pitao neke naše igrače – ko vas je učio da sa sredine terena loptu vraćate svome golmanu?! Lopta mora napred! Najgore je kada svome golmanu vraćate sa velike daljine, sa centra terena, posebno ako to radite napamet, bez gledanja. To je alibi igra, igra bez ideje. To i dodavanje na svojoj polovini preko širine terena laka je prilika za brzog protivničkog napadača da loptu preseče i dođe oči u oči sa golmanom. Čini mi se da se nekada igrao lepši, ofanzivniji i efikasniji fudbal, bilo je više golova. Kada svi igraju sve, može se
desiti da niko ništa nije igrao.
Golmansku, igračku karijeru u „Bačkoj“ završio je 1977.godine, a na poziv Kiće Miškova, koji je tada vodio „Fruškogorac“, prelazi u Ilok. Tamo je branio do 1981. godine. Seća se Toša da je iločki klub svakog februara organizovao fudbalski turnir gde su dolazili prvoligaški klubovi iz bivše Jugoslavije. Jednom prilikom posle pobede nad „Osijekom“ Gajić je proglašen za najboljeg igrača turnira. Tokom leta na pripreme u Ilok dolazili su Dinamo, Hajduk, OFK Beograd…
– Prvi put sam na prvenstvenoj utakmici stao na gol „Bačke“ 1969.godine – seća se Toša. Branio sam protiv BSK iz Slavonskog Broda i pobedili smo 2:1, pa potom opet kući protiv „Jedinstva“ iz Brčkog i opet pobedili 2:0, a golove su dali Josif Ilić i Laslo. Pamtim da smo 1969. godine u martu u sred Novog Sada izbacili „Vojvodinu“ iz Kupa, a 1973. godine u prijateljskoj pobedili sa 4:2. I mađarskog prvoligaša „Tatabanju“ u prijateljskoj utakmici i pobedili smo sa 1:0. Imali smo strašnu ekipu. Dve godine kasnije, odnosno 1971.godine dolazi golman Đurić, pa je konkurencija bila paklena – kaže Gajić.
Od 1981. godine ponovo na poziv trenera Miškova odlazi u „Partizan“ iz Suseka gde se igrao odličan fudbal. Potom ga 1983. godine zove Branko Latković u Čelarevo gde je branio u Novosadsko-sremskoj ligi do 1986. godine, a do 1989. godine bio je pomoćnik treneru i trener golmana. Potom sa Ljubišom Ćućuzom, a na poziv Vase Panića – Vagara, odlazi u svoje rodno Despotovo da pomogne tamošnjoj „Bačkoj“. I kao veteran, kaže, mogao je da uskoči među stative i da brani. Dva treninga nedeljno i iskustvo u postavljanju dovoljno
je za niže razredne lige.
U palanačkom „Starom gradu“ bio je pomoćnik Remeti i trener golmana, a potom se vratio u „Bačku“ za trenera golmana da bi 2013. godine završio i trenersku karijeru.
– U fudbalu sam puno naučio, ali i preneo svoje znanje, prvenstveno na golmane – bliži Gajić priču kraju:
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
– Dok sam bio prvotimac u „Bačkoj“ treneri su mi bili: Franja Hirman, Edo Plac, Franja Pazmanj i Munib Saračević. Kao pomoćni trener i trener golmana radio sam sa: Draganom Škorićem, Manetom Radinovićem, Hugom Šantošijem – Batom, Novakom Šarcem, Lazarom Vješticom, Trivom Ilićem, Vladom Karakašom. Mnogo mi je smetalo što je većina trenera tokom utamice glasno psovala igrače. Jedini koji su bili fini, odnosno nisu psovali bili su Šarac i Karakaš. Posao trenera golmana napustio sam zbog jednog trenera koji nema pojma o radu sa golmanima. Tražio je da sa golmanima svakodnevno treniram, a da slobodan dan imam na dan utakmice. Najbolja praksa je da golmani svoj trening imaju dva puta tokom sedmice, a treći lakši trening sa centar šutevima, da osete loptu, dan pred utakmicu. Ostalim danima imaju treninge sa ostalim igračima – navodi Gajić i dodaje:
– Kada sam došao u situaciju da svakodnevno individualno radim sa 3- 4 golmana dešavalo se da se više ja umorim nego oni, pa sam, i zbog godina, napustio posao trenera. Sada mi je lepo u kući na Sinaju, malo raduckam. Od čoveka koji mi je prodao kuću nasledio sam i peć za pečenje prasića i jagnjića, pa ispečem ponekada za drugare i rodbinu. Supruga još uvek šije, sin je u domaćinstvu pored nas i ima parketarsku radnju, a pravi i sve drugo od drveta. Živimo mirno, a fudbal mi je samo lepa uspomena. Bilo je nešto para od fudbala, ne kao ovi danas koji mašu sa milionima i avionima, a radio sam u „Merkuru“. Od fudbala nam nisu uplaćivali penziono, pa je sada penzija manja, ali živi se i ovako – završava Todor Gajić, nekadašnji golman „Bačke“.
