Драгана Соро: Данас живи онаква жена каквој бих се до јуче само дивила

Драгана се од малена бави писањем и шивењем

1030

Драгана Соро (1982), наша суграђанка која живи и ствара у Младенову, последњих година је у фокусу интересовања како због њене прве објављење збирке прича „Ускршњим уторком“ а и Драгана осмишља и шије уникатну гардеробу и торбе које чине део стила све више дама.


Драгана је завршила је Техничку школу „Милева Марић Ајнштајн“ и по струци је графички монтажер, а касније се прекваликовала у књиговесца. Сопствени бизнис покренула је отворивши „Атеље Винсент“, у коме настају уникатни ручно израђени одевни предмети. Драгана је велики хуманитарац што је показала гестом где комплетну продају од својих књига уплаћује у хуманитарне сврхе, a често се на хуманитарним лицитацијама могу наћи њени одевни предмети .

„Слобода као дефиниција мене“

Драгана је за БАП ВЕСТИ причала како је зашла у свет шивења и зашто се тамо задржала

-Шивење као вештина је читав живот око мене. Све је почело од часописа које је мама доносила из „Дневника“ где сам гледала одећу и дивила јој се.  Мајка је била изузетна у шивењу и шила ручно, зато што нисмо имали машину, а тетке су ми биле кројачице па сам их често ангажовала да ми мушке ствари прекроје у женске, сузе сваку гардеробу зато што сам била изузетно мршава. Сећам се, проналазила сам гардеробу која се више неће носити а ја сам видела ранац који могу да направим од неке старе одеће. Грешке сам „крила“ додавањем великих дугмади, неких апликација или закрпама различитих материјала.

-Највећу жељу да сама узмем ствар у своје руке и почнем да шијем  је моменат када нисам успела да нађем обичну белу сукњу за своје венчање. Прва идеја после венчања је била да морам почети да правим комаде гардеробе за оне којима се не допада да буду део милионског тиража.

„Не сматрам да је ово посао. Ово је деловање, често изражавање, повремено и одговорност и даривање.“

-Након искуства у великим компанијама и погонима који функционишу 24/7, мале су шансе да икад осетим ово да је ово што радим посао.Не знам када сам се сусрела са уметношћу, али знам када сам филмску индустрију схватила много озбиљније од забаве. Имала сам девет година када ми је мама рекла да седнем и одгледам један филм са њом. Рекла је да то неће бити лепо искуство за једно дете. али ће бити озбиљан алат за једну жену. Тог дана смо гледале „Петријин венац“. Од тада, свако дело, посматрам истовремено и као нечији посао и као нешто што би на различите начине требало да допре до различитих људи са порукама које њима могу значити за живот. Одатле све даље и иде. Свако интересовање за филм, музику, књижевност, чак и филозофију, прихватам као додатно знање или буђење неких давно заборављених инстинкта које смо по рођењу добили.

Драгана је једна од одабраних предузетница на конкурсу Поште Србије, под називом „100 успешних пословних жена”

Драганини комади одеће који изађу из њеног студија највише вуку ка Поп арт-у, на њима се налазе мотиви популарног уметничког правца, стрипа, а често и слика по материјалима. Драгана нам је рекла зашто је баш одабрала тај стил. 

Поп Арт, као што и име каже, је Популарна Култура. Култура за широке масе, за такозвани средњи слој, тј „нормалног човека“, нешто за чега вам не треба да сте прочитали тешка дела да бисте разумели смисао, вишедимензионална и што је најважније, приуштива радничкој класи, као вечитим носиоцима сваког друштва и времена.

„Жена је као већ оформљено дрво, које се у сред свог развоја ишчупа из једне земље и пресади у другу, потпуно другачију.“а да ли ће она ту да се „прими“, листа, цвета, ожили, пусти плод, то често зависи и од квалитета земљишта и од јачине самог дрвета. Тако да је женски живот често и номадски, ако не толико физички, психички свакако јесте. Путовања која нам се свакодневно дешавају у главама, некад више уморе тело него да смо пешачиле километре.“

-Оно што је мене инспирисало јесте пут који сам прешла да бих дошла до овог места где сад јесам. Нека млађа, често луђа и храбрија Драгана, али зато врло уплашена, сама и несигурна, је модел који не смем да заборавим и дете које не смем да издам. То је дете Моје Мајке, а њено дете никад не бих изневерила.

Поруке које Драгана шаље су различите и често зависе од момента до момента

-Главна жила која се провлачи кроз све што радим је опчињеност величином космоса у ком смо само зрно или трачак, а превише значаја и времена дајемо стварима којима никада није ни било место у нашем Космосу. „Здрава глава“ је такође нешто што свакодневно понављам, како себи тако и другима, као и једнакост људскости у нашим различитостима. Колико ја знам, већину мојих модела су понеле особе које мисле или имају потребу за истим слободама као и ја.

Слика може припадати 1 особа и у затвореном

Деца су једино што треба да нам је прво место деловања, све остало иде у складу са тим

За „Ускршњим Уторком“ не знам да ли је мој првенац или јединац. Волим кратке приче, волим кратку и брзу форму. Тако сам пожелела да, на неки начин, дигнем споменик једном времену и истовремено излечим себе, а кроз то дело да помогнем како у лечењу туђих душа тако и у подршци лечењу деце која су нам „рак рана“ и у држави и у времену у ком живимо. Деца су једино што треба да нам је прво место деловања, све остало иде у складу са тим.

-Приче које пишем свакодневно крадем од сваког од вас, па је некад целу испричам, некад само део… Зависи колико је интимна и плодоносна за друге људе… Да ли ћу писати још књига, не знам. Тако да ако и буде неког дела, за то ће требати много више времена и много више „цртица“ које хватам свакодневно, ер моменат у ком живимо јесте психо трилер, а он је пун ситних детаља, обрта, скривених порука и изненађења. Често се уплете у историју, уметност и психологију, веронауку, тако да морам много да слушам, посматрам и записујем на папир или платно, док се читава прича не формира.

-Данас живи онаква жена каквој бих се до јуче само дивила. У времену сам када сам неко са ким желим да се дружим. Осећам се довољно јаком да могу себи да приуштим слабост, рањивост, емотивност, наивност. Хвала свима који су ме на мом путу подржали, а посебно хвала мојој највећој подршци у животу, мом супругу Горану.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here