Дуња Илић је Бачкопаланчанка која је, након што је понела Вукову диплому у ОШ „Свети Сава“ и Гимназији „20. октобар“ у Бачкој Паланци, своје образовање наставила на студијама психологије на Филозофском факултету у Новом Саду. Желећи нешто више, кренула је путем новинарства, а данас је можемо гледати, раме уз раме, са Весном Дедић у познатој емисији „Балканском улицом“.
Иако тихо и повучено дете, уз подстицај учитељице Анкице Дамјанов, а касније и наставнице психологије Јасне Лукић, Дуња Илић (25) је врло брзо схватила да су рад са људима и новинарство њен(и) животни позив(и), а да су школски јавни наступи били њен подстицај за раст.
„Та жеља је првобитно била закопана дубоко у мени, јер нисам веровала да баш ја могу да се изборим у том свету који ми је изгледао превише суров, у ком је свако нечији и све је ,,преко везе“. Ипак, све, и жеље и страхови што гурамо под тепих, у једном тренутку морају да изађу. Тако сам на трећој години факултета наишла на оглас за аудицију и одлучила да покушам, што ми је на крају променило живот“ – каже Дуња за БАП Вести.
Како говори наша саговорница, студије психологије помогле су јој да прегура тешке ситуације са којима се сусретала, али и да приступи сваком саговорнику на прави начин, поштујући његове границе и приватност.
Као што су гости емисије „Балканском улицом“ управо људи који су из мањих средина дошли у велики, непознати град, са неизвесном будућношћу, али извесном и јаком жељом за успехом, тако се и наша Бачкопаланчанка те 2017. године упутила ка својим првим аудицијама. Од првих репортажа са концерата, представа и разних других манифестација где је упознала бројне познате личности, којима смо се, као млађи, сви дивили, на једноставан, али интересантан начин склапа сарадњу са познатом телевизијском водитељком и књижевницом Весном Дедић.
„Када сам почињала да радим овај посао, као сваки новајлија сам радила прековремено, а истовремено сам учила за испитни рок. Сећам се као да је јуче било, рекла сам својој колегиници: ,,Ма… Само да ми је радити у некој емисији као што је ,,Балканском улицом“ и ништа ми у овом послу више не треба“. На дан мог рођендана прошле године, стигла ми је порука да Весна Дедић тражи новинара за своју емисију. Било је много добрих кандидата, али сам веровала да то нико не жели толико јако као ја. Послала сам ЦВ, отишла на разговор и добила посао. Где ћете лепши поклон за рођендан од лепе вести!“ – надовезује се наша саговорница.
Право знање и чар новинарства осетила је тек када је започела сарадњу са Весном Дедић и, како каже, тек је тада схватила колико је важно имати доброг ментора, који цени труд и рад, а и радује се њеном напретку.
„Овај посао ти доноси велики емотивни капитал, што би рекла Весна. Али заиста јесте тако. До краја живота ћу памтити када смо након снимања емисије испред студија пили кафу Весна, Петар Божовић и ја. Или, после снимања Божићног специјала у студију је остало 5 људи, седела сам за столом са једним од мојих најдражих певача, Сашом Матићем, који је певао само за нас. Кад бих иначе имала прилику да доживим такве ствари?“ – поделила је са нама Дуња Илић.
С обзиром да јавни посао са собом доноси и одређену дозу препознатљивости у народу, популарност, позитивне, али и негативне критике, занимало нас је како она гледа на коментаре људи који је (не) познају, али и на популарност као феномен по себи.
„Јако је важно умети препознати кад је критика конструктивна, а кад неко жели да те омаловажи и увреди. Јавни посао јесте такав да твој успех и зависи од тога како људи реагују на тебе, да ли су те запамтили, да ли си им се допао или ниси и то је скроз у реду. На срећу, много је више оних позитивних коментара, што уживо, што на друштвеним мрежама. Популарност као циљ је увек погрешан. Ако радиш то што волиш, а велики број људи то препозна, заволи те и популарност дође као последица – то је једини исправан пут. Имала сам прилику да разговарам са најпознатијим именима нашег глумишта, света музике, књижевности и оно што могу да тврдим – што су веће звезде, то су приземнији људи“.
Коначно, када се осврнула на своје досадашње успехе, Дуња је закључила да се осети разлика између младих људи из мањих средина и људи из већег града, али да то не види као проблем, већ као предност. Важно је свакога дана научити нешто ново и не плашити се критике и одбијања, већ их прихватити као саставни део сваког пута.
„Када одрастете у месту као што је Бачка Паланка, научени сте да се сви познају, свако сваком помогне, свако сваког са осмехом поздрави. Нисам научена да се такмичим, научена сам да за сваког од нас има места под овим небом, па тако и у овом послу. Истински верујем да подметање ногу није добар пут до циља. И зато, колико год вам се чинило да неко други брже напредује јер је газио преко других, ви немојте – на крају се увек исплати“.
