Dve decenije podstanari

Kovačevići, izbeglice iz Vukovara, bez svoga krova nad glavom

611
Foto: Nedeljne novine

BAČKA PALANKA: Prošlo je tri decenije od formalnog početka raspada bivše nam države, a teške i tužne sudbine ljudi, porodica, pa i delova ondašnjeg konstitutivnog naroda još uvek nisu sanirane.


I ma koliko oni koji su razrušili Srbiju NATO bombama putem Tribunala u Hagu žele da pokažu kako su Srbi krivi za sve, činjenica je da su Srbi u najvećem broju prognani sa svojih vekovnih ognjišta, a novi dom potražili ili u matici ili u belom svetu.

I pored toga što država Srbija, najviše putem republičkog, ali i opštinskog Komesarijata za izbeglice godinama rešava osnovne egzestencijalne problema Srba, izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ali i raseljenih lica sa Kosova i Metohije, još uvek ima onih kojima je pomoć potrebna.

Zlatko Kovačeviće, čovek koji je izbegao iz Vukovara, koji sa teško bolesnom ženom, od 1998. godine, od tzv. mirne reintegracije Istočne Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje sa Hrvatskom, ne može u Srbiji da dođe do svog krova nad glavom. Prvo je pokušavao čitavu deceniju u Beogradu, a evo već 12 godina je podstanar u Bačkoj Palanci.

Zlatko je 1991. godine morao porodicu da preseli u Srbiju, a on se vratio u Borovo Selo. Pristupio je formiranim jedinicama i učestvovao, kako kaže, u oslobađanju Vukovara. Formiranjem RS Krajine regrutovan je u haubički divizion kao komandir voda, a potom pomoćnik komandanta za pozadinu. Sve to je trajalo 6 godina, kaže, da se potom i porodica vraća u Vukovar gde se nastavlja borba za goli život.

Posle „mirne reintegracije“ i ubistva deteta porodica Kovačević definitivno napušta Vukovar:

– Kome god sam se od nadležnih obratio problem nisam rešio, pa sam se konačno pismom morao obrati predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, jer vidim da se bori kako bi pomogao svima nama – kaže ovaj, i pored brojnih nedaća, ipak razborit i elokventan čovek koji je na pragu osme decenije života, kao i njegova supruga i nastavlja:

– Nadam se da ću nakon 23 godine doći do svog krova nad glavom, a zbog bolesti moje žene koja je u teškom stanju od kako su nam u Vukovaru ubili sina, biramo smeštaj pogodan za njeno kretanje sa hodalicom. Stan u kome smo trenutno kao podstanari je na prvom spratu, a još više bi odgovaralo prizemlje. Komesarijat za izbeglice doneo je odluku o kupovini stanova, a po odluci nama bi pripao stan od 39 metara kvadratnih.

Ali, u Bačkoj Palanci takvih stanova nema. U jednu sobu ne možemo, jer se supruga ne bi mogla kretati. Pronašli smo stan od 43 kvadratna metra nadajući se da ćemo u dogovoru sa nadležnima problem rešiti tako što bi sa našim malim penzijama digli kreditić i platili ta 4 metra kvadratna. Rekoše nam da to tako ne može. Tako da smo još podstanari, dokle? – navodi Zlatko.

Kaže da je u Vukovaru od Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“, gde je radio sa preko 22.000 radnika, svojevremeno dobio stan. Tokom rata stan je napušten, jer ga je pogodilo šest granata. Kasnije je obnovljen, a kada je Hrvatska uspostavila ponovo vlast u stan se uselio redarstvenik. Doduše, kaže Zlatko, u jednom momentu mogao se otkupiti stan za 15.000 evra koje nije imao, a da je imao rešio bi svoj stambeni problem u drugom gradu i državi. Takođe, kaže da mu niko nije pomogao da reši problem neisplaćenih penzija za oca i majku koji su preminuli posle ubistva njihovog unuka, odnosno Zlatkovog sina.

Kaže da Hrvatska država Srbima penzionerima koji su živeli u Republici Srpskoj Krajini pet godina, odnosno 60 meseci nije isplatila ni kune na ime penzija. Umirovljeni Hrvati su za pomenutih 5 godina dobijali mirovine. Da je dobio očeve i majčine zaostale penzije, a pravo na njihovo nasleđe imaju samo deca, sam bi rešio svoj stambeni problem. Kako sada stvari stoje, od 120 penzija Zlatkovih roditelja nema ništa, a najgore je ako birokrate čekaju po
rezonu – nema ljudi, nema problema.

– Vukovar sam 1998. godine odmah napustio po sahrani sina koji je imao 23 godine – seća se najtežih momenata Zlatko i dodaje:

– Otišao je od kuće sa drugom i 115 dana nismo imali ni traga ni glasa o njemu. Tada je u jednom selu, a na stočnom groblju, njegov leš pronašao jedan Hrvat. Po zvaničnoj verziji izvršilac je dobio zatvorsku kaznu, ali ja i danas sumnjam u to i verujem da ga je ubila njihova policija. Nedavno mi je umrla i jedina sestra. Ženu pokušavam da povratim već sedam godina. Posle ubistva našeg sina žena je imala slom živaca, a greškom ili neznanjem lokalnog lekara ostala je 60 odsto invalid. Bila je skoro godinu nepokretna, pa sledi jedna operacija posle čega je pala i slomila kuk. Sve me je to  finansijski iscrpelo, ali mi je moral još jak i nadam se boljim danima mada sam usled silnih stresova postao dijabetičar – navodi Zlatko i dodaje:

 

– U Beogradu sam radio sve i svašta. Jedva smo preživeli, a tamo sam sreo gospodina Krekića, jednog od bivših direktora „Borova“ i on mi je našao posao. Razvozio sam kombijem motorno ulje i taman kada sam se ponadao boljem životu firma je bankrotirala. Iznajmljenu garažu na Voždovcu sam preuredio u koliko toliko pristojan prostor za život, ali opet sam morao da se selim i pre 12 godina došao sam u Bačku Palanku. Mislio sam da ću ovde lakše da rešim stambeni problem, ali nisam uspeo. Da nije bilo gospodina Vulina, a mislim da je on tada bio ministar za rad i socijalna pitanja, pitanje je kako bi ostvario i pravo na penziju. Imam penziju od nepune 4.000 dinara za 11 godina rada u Srbiji.
Ostvario sam pravo i na penziju za 24 godine rada u Hrvatskoj, odnosno „Borovu“. Kada se preračunaju kune u dinare to je nepunih 30.000 dinara – kaže Kovačević.

Seća se Zlatko nekadašnje države i kaže da je kao mladić 1966. godine učestvovao na Radnoj akciji „Sava“ i 1974. godine na RA „Jasenovac“ i na obe proglašen udarnikom.

– Kao dobar učenik završio sam za tehničara smer gumarstvo i 1973. godine zaposlio se u „Borovu“ – kaže Kovačević i nastavlja:

– Radio sam kao kontrolor u Tvornici gumene obuće gde je bilo 2.000 radnika. Posle 7 godina prelazim u Institut koji je poslovao u sastavu Kombinata, a u kome je radilo 5 doktora nauka, 10-tak magistara i nas na desetine tehničara. Tada je u Jugoslaviji, kada je reč o proizvodnji guma za motorna vozila, postignut svojevrstan dogovor o specijalizaciji. „Sava“ iz Kranja radila je program guma za putnička vozila, mi smo proizvodili velike gume za kamione i autobuse, Ruma, „Rekord“ Rakovica gume za poljoprivrednu mehanizaciju i drugi. Radio sam i na ispitivanju i proizvodnji poliuretana, plastike, gume, lepila za kožu. Vukovar je bio lep grad, jer je baš na Dunavu, a tu je i reka Vuka, pa odiše i istorijom. Vuk Karadžić je tamo boravio – seća se Zlatko i nastavlja:

– Industrijski je Vukovar svrstavan među gigante, jer pored „Borova“ tu je bio i „Vuteks“. Moja supruga je tamo radila, ali su u odnosu na nas, kao i svi tekstilci, imali manje plate. Brinulo se tada o ljudima, pa smo, na primer, imali svojevrsnu tvorničku knjižicu sa kojom si mogao da pazariš ili digneš novac bilo gde u Jugoslaviji. Zatekneš se,  primera radi, u Sloveniji zafali ti 50.000 dinara, odeš u poštu, daš tu knjižicu, ličnu kartu, oni provere telefonski, a posle mesečno u fabrici otplaćujem tu pozajmicu. Ostala su sećanja i grobovi bližnjih u Vukovaru, a mi polako nestajemo. Valjda ćemo uskoro imati svoj krov nad glavom i provesti ove penzionerske dane koji su nam preostali – ipak, sa optimizmom zaključuje razgovor Zlatko Kovačević.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here