Bačkopalančanin Marko Jović, rođen je 19. januara 1929. godine u selu Malo Tičevo u blizini nekadašnjeg Bosanskog Grahova. Bio je najstarije dete u braku Draginje i Uroša Jovića, koji su osim njega izrodili Milicu, Darinku, Jelicu, Kosu, Miloša i Lazara.
Tokom Drugog svetskog rata, sa majkom, nejakim sestrama i braćom, morao se sklanjati u šumu, kako bi sačuvali „živu glavu“, jer neprijatelj im nije dao mira, ni danju ni noću.
– Za vreme rata, naša porodična kuća je tri puta paljena, ali smo je isto toliko puta obnavljali – kaže Marko, „vraćajući film“ gotovo osamdeset godina unazad.
– Završetak Drugog svetskog rata, naša porodica je dočekala bez dva člana. Naime, usled bolesti, toliko željenu i očekivanu slobodu, nisu dočekale sestre Milica i Darinka. Kao i većina porodica iz tadašnje Bosanske krajine, 1945. godine kolonizirani smo u Banat, odnosno u Šupljaju (danas Krajišnik, prim, aut.).
– Zajedno sa majkom, ocem i nas petoro dece, u Banat je došla i baba Boja. Nije se bilo lako prilagoditi na potpuno nove uslove za život, ali su Jovići i pored toga uspeli da se priviknu, i ne samo da ostanu i opstanu u banatskoj ravnici, već i da stalno idu napred.
Marko je kao najstarije dete u porodici Draginje i Uroša, prednjačio u mnogo čemu pa je, kao sedamnaestogodišnjak, 1946. godine otišao na izgradnju Fabrike alatnih mašina „Ivo Lola Ribar“ u Železniku.
– Fabriku je 1. januara 1948. godine u rad pustio Josip Broz Tito – kaže Marko sećajući se tog događaja. –Meni su kao naprednom omladincu nudili da se doškolujem i ostanem da radim u fabrici, ali sam na kraju tu ponudu ipak odbio. Odlučio sam, da odem u Vrbas gde je moj brat od strica Špiro, bio direktor u vrbaškoj fabrici ulja. Posle tri – četiri meseca provedena u Vrbasu, dolazim u Bačku Palanku kod tetaka Milice i Jelice Bajić i zapošljavam se kao krojač, u Industriji kožne i metalne galanterije „Merkur“.
[rev_slider alias=“mig_elec“][/rev_slider]
– Jednom internom kolonizacijom, moja porodica se krajem 1948. godine, preselila iz Krajišnika u Bačku Palanku, tako da smo ponovo svi bili na okupu. Samo godinu dana, nakon što sam se zaposlio u „Merkuru“, dobio sam poziv za odlazak na redovno služenje vojnog roka u Jugoslovenskoj armiji, koje sam obavio u Postojni (Slovenija) od 1. novembra 1948. do 16. novembra 1950. godine. Sa sjajnim karakteristikama sam se demobilisao iz JA, služeći u rodu veze. Nuđeno mi je da ostanem u vojsci, ali ja to nisam prihvatio.
Pogledaj: Marko Jović (92) iz Bačke Palanke dane u izolaciji koristi na najbolji način (VIDEO)
Nakon odsluženja vojnog roka, Marko se vraća u Bačku Palanku, i nastavlja da radi u „Merkuru“, kao majstor modelar. U ovom nekada uglednom preduzeću, radio je sve do odlaska u penziju 1985. godine. Posao modelara, omogućio mu je da posećuje sajmove širom Jugoslavije, ali i inostranstva. Boravio je na sajamskim manifestacijama u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani. Osim toga, posećivao je i sajmove u Nemačkoj i Italiji.
– „Merkur“je nas četvoricu radnika, 1965. godine, poslao na tromesečnu specijalizaciju u jednu nemačku fabriku, koja se nalazila u blizini Študgarda. Veoma dobro smo se snašli tokom te specijalizacije, pa su nam Nemci nudili mogućnost da ostanemo da radimo kod njih. Nudili su nam i dobre „plate“. Međutim, to se nije dogodilo, jer smo imali ugovornu obavezu prema našoj matičnoj firmi, koja nas je poslala u tadašnju Zapadnu Nemačku. Ne žalim mnogo što nisam ostao u Nemačkoj, jer sam nastavio da radim u svojoj zemlji i da dam, skroman doprinos njenom daljem ekonomskom napretku i razvoju u to vreme – napominje Marko.
Na kraju, Marko je rekao da žali što je „Merkur“ doživeo sudbinu kao mnoge druge firme u vreme tranzicije. Po njegovim rečima, sve se moglo mnogo bolje i lepše završiti, jer je od nekada uglednog preduzeća, kako reče, ostala je samo ruševina koja na žalost, nikome i ničemu ne služi.
Popravlja obuću, gaji povrće, seče drva…
Marko je stalno aktivan. U dvorištu porodične kuće u Ulici Žarka Zrenjanina, gaji luk i paradajz. Osim toga, u improvizovanoj radionici popravlja obuću, obavlja popravku siceva za bicikla, pila i cepa drva za loženje, pravi držalice za sekire, ašove, lopate… Na ovim aktivnostima, mogu samo da mu zavide i oni, koji su znatno mlađi od njega.
