Прошле године се уписао у „Клуб 100“

Бачкопаланчанин Мирослав Бобачек, четрдесет година добровољно даје крв

365

Као и већина његових вршњака, али и нешто млађих и старијих од њега, Мирослав Бобачек, први пут је крв дао као војник. Догодило се то у Сурдулици 1982. године.


Вероватно, да тада није ни слутио да ће црвену течност, давати деценијама након тога, а то се управо догодило.

– Када сам 18. јула 1982. године, први пут заврнуо рукав да бих дао крв, заиста нисам очекивао да ћу драгоцену течност давати дуже од четрдесет година. Након, што сам скинуо сиво-маслинасту униформу, наставио сам да дајем крв. Пре десетак дана, тачније 13. априла, у мојој књижици добровољног даваоца крви, уписано је стодруго давање.

– Током редовног служења војног рока, крв сам дао два пута, а ето од тада до данас, тачно сто пута сам се одазвао на акције које је спроводио Црвени крст. Крв сам добровољно давао на различитим местима, некада у Дому здравља, а данас у просторијама Црвеног крста у Бачкој Паланци у Улици Југословенске армије. Локација где сам крв давао, била је различита, али је моја жеља од првог дана до данас остала иста.

– Наиме, стално сам желео, и даље желим, да помогнем некоме ко је у здравственим проблемима. Сећам се да сам као војник у Пећи крв дао једној девојци из вене у вену, која се тада налазила у болесничкој постељи у овом граду – започео је своју причу Мирослав Бобачек.

Занимљиво је, да је добровољни давалац крви био и очух јунака ове приче – Михајло Руман, као и син Мирослава Бобачека, Дориан (1994.).

– Пре неколико дана, био сам спреман да крв дам једној девојчици са крвном групом АБ. Међутим, из мени напознатих разлога лекари су инсистирали да крв донора буде искључиво њене крвне групе -АБ. Све се дакле овај пут, завршило, само на мојој жељи. Добровољним давањем крви, ми даваоци помажемо себи али и другима. Пре давања крви контролишем своје здравље, а у једно обновимо и своју крв. Што је много значајније од овога, помажемо неком, односно некима да им лекари евентуално спасу живот. Зар постоји нештио хумаије и вредније, него некоме спасити и продужити живот. Мислим, да не постоји – каже Мирослав.

О томе колико је наилазио на разумевање код послодаваца, прилком давања крви, Бобачек је рекао:

– Никада ми нико није правио проблем око одласка са посла, да бих дао крв. Раније су даваоци крви добијали слободне дане. Међутим, тога више нема. Једно је сигурно, нико од нас који дајемо крв, не чини то да би добио слободан дан, и да буде дан – два ван посла. Нас то не интересује. Сви ми размишљамо, пре свега да помогнемо неком, а не да би путем давања крви остварили неке бенефиције. Раније смо имали и неке бенефите приликом набавке лекове, али тога више нема. То, уосталом, мало ко од нас добровљних давалаца то спомиње.

Са добровољним давањем крви, Мирослав планира да настави и у годинама које су пред нама.

– Под условом, да ме здравље буде служило, драгоцену течност даваћу све до старосне границе од 65 година. Под условом да из било ког разлога будем спречен да одем на акцију која се организује у Бачкој Паланци, неће ми бити тешко да крв дам у неком другом месту. Жао ми је што због повреде на раду, крв нисам могао дати готово две пуне године. Сећам се, да ми једном нису дозволили да крв дам, зато што нису прошла пуна три месеца од једног до другог давања. Прописи се у давалаштву крви строго поштују – напоменуо је на крају Мирослав.

Син Дориан се окренуо хуманитарним пословима

Мада је својевремено био добровољни давалац крви, син Мирослава Бобачека, Дориан сада се више окренуо донацијама.

– Осим што успешно заједно са мајком води послове око породичне фирме „Fox“, Дориан доста времена али и средстава, троши на бројне хуманитарне акције у којима узима учешће. Он се, очигледно и даље чврсто држи девизе, „Боље да помажем другима, него други мени“. У томе пуну подршку има, од осталих чланова наше породице. Чини ми се, да сам ту неку своју жељу да помогнем другом где год могу, успео пренети на њега, што ме посебно радује – каже Мирослав.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here