Српски народ је једини народ хришћанске вере који има крсну славу. Кроз историју, мењали су се обичаји, прослава крсне славе понекад се претворе у пир, а поједини домаћини и домаћице највише пажње посвећују богатој трпези.
Данас се гости за крсну славу дочекују и у ресторанима, али ипак наш саговорник парох при Храму Светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци, Стевица Илић каже да и за то понекад постоје оправдани разлози, али да не смемо заборавити да је суштина у молитви Богу и свом заштитнику.
Зашто славимо крсну славу?
Предања говоре да је крсна слава остала још из паганских времена, када су словенски народи пролазили кроз период просвећивања и када су улазили у крило хришћанске цркве. Они су тада морали да се одрекну својих учења, „лажних“ богова и они су то учинили, али је то сигурно био процес који је дуго трајао.
Култ бога куће је остао утемељен у народу и тога су се тешко одрекли. Хришћански проповедници су свему томе дали хришћански смисао да се уместо тих богова они определе за једног хришћанског светитеља којег ће славити као заштитника свог дома и укућана. То су почеци прославе крсних слава.
Шта је суштина прослављања крсне славе?
Оно што се никако не мења и што је суштина од првог до судњег дана јесте у томе да се пре свега прославља име Божије, онда светитељ – његова љубав, његов труд, његова жртва у свету. Прослављајући одређеног светитеља ми покушавамо да се угледамо на његов живот и на његова дела. Он је наш узор у животу.
Када се прославља крсна слава пре свега се прославља молитвено, светитељ којег прослављамо је посредник између нашег дома и Бога он је молитвеник за нас и наше укућане. То је смисао који се никад не мења и који је суштина празника. Све остало је обичајно празновање и то се мењало кроз време.
Који су то обичаји без којих крсна слава не би требала да прође?
Када кажемо да неко слави крсну славу, онда пре свега мислимо на молитву, обред резања славског колача и благосиљања славског кољива. Све то уз икону, свећу, кађење дома и укућана. То је пре свега, слављење крсне славе. Неко може да има два госта цео тај дан, једног или чак ниједног госта, само уз славску трпезу и ове обичаје он слави крсну славу. Слављење крсне славе није само трпеза него пре свега молитва. Тај дан треба да се проведе у љубави, једној лепој атмосфери, у вођењу духовних разговора.
Често се деси да се та трпеза претвори у пир, уз музику, која не мора да представља нешто лоше, али може да одвуче од правог смисла прославе крсне славе. Има оних који славе славу и имају 50 гостију, а није им ушао свештеник у кућу, нису имали ни славски колач ни славско кољиво, нису тог дана отишли у цркву.
Зашто многи везују прославу крсне славе искључиво за богату трпезу?
Када су деведесетих година људи поново почели да се враћају својим коренима и славе славу, звали су госте за трпезу и то је било све. Неки су на томе остали, али има и оних који су се вратили суштини прослављања крсне славе.
Данас можемо видети да се крсна слава прославља у ресторану. Какво је ваше мишљење о томе?
Услови живота се мењају и намећу нам ситуације у којима нисмо у могућности да крсну славу обележимо онако како су то наши преци радили. Станујемо у малим становима и на неки начин је то разумљиво. Ипак, ако неко госте позива у ресторан, онда макар тај обредни, молитвени део, који се тиче крсне славе треба да обави у свом дому са својом породицом. Ако неко живи у малом стану, а хоће да угости 20 људи, разумемо да је незгодно.
Сматрам да је донекле оправдано славу прославити у ресторани, али ко ће да одреди да ли је оправдано или није? Можда је разлог ово што сам рекао, мали стан, а пуно гостију, али можда је домаћици тешко да све спрема па радије бира да неко други то све спреми уместо ње. Где је ту наша жртва за крсну славу?
Многи у пекари купе крсни хлеб. Зар није боље да се домаћица тог дома помоли Богу и свом заштитнику и умеси колач у славу светитеља, својим рукама у зноју лица свога? Тај колач можда неће бити леп на око али је ту њена жртва. Бог не гледа који колач је лепши или већи него ће гледати колико се неко потрудио и дао себе.
