BAČKA PALANKA: Darinka Daca Đilas iz Bačke Palanke majka je dvoje dece. Starijem sinu Strahinji koji sad ima 10 godina, dijabetes tipa 1 dijagnostifikovan je sa šest godina. Daca kaže da je to saznanje za nju i supruga bio šok, ali da je Strahinja to vrlo zrelo i ozbiljno shvatio od samog početka.
„Par dana pre nego što će napuniti šest godina, primetila sam da nešto nije u redu. Odvela sam ga kod doktora i kada sam videla rezultate, ostala sam u šoku. Nivo šećera u krvi bio je 20 mmol/l. Doktor je rekao da ponovimo analize za nekoliko dana, ali da u tom periodu ne jede ništa slatko. Rezultat je i na drugoj analizi bio isti“, započela je priču Strahinjina mama.
Sa ovim rezultatima Strahinja je poslat u bolnicu u Novi Sad gde je nakon što mu se stanje stabilizovalo, on poslat kući. Od tada, naš hrabri sugrađanin Strahinja, prima četiri doze insulina, tri tokom dana i jednu pred spavanje.
[wonderplugin_slider id=174]
„Mi kao roditelji smo sve to jako teško podneli za razliku od Strahinje koji je to ozbiljno shvatio i naučio kako da daje insulin, u koje mesto, u zavisnosti od toga koliki je nivo šećera“. Moj sin je vrlo disciplinovan i svaki put kad pojede nešto slatko, kaže nam, da bismo mogli korigovati jedinice insulina. On je dete u razvoju i doktori su rekli da mora sve da jede, ali u dozvoljenim količinama“, priča Daca.
Možda će vas zanimati:
U Srbiji se pre vremena rodi 4.000 beba godišnje
Ona naglašava da je jako važno da njegovi drugari, ali i učiteljica, koja mu je, kako kaže, velika podrška, znaju da on ima dijabetes kako bi uvek znali da odreaguju na pravilan način.
„Ono što je najvažnije je da Strahinja vodi normalno detinjstvo, fizički je aktivan, voli fudbal, plivanje, vožnju biciklom… Redovno ide u školu i druži se sa svojim vršnjacima. Najbitnije u svemu tome je da svakodnevno vodi računa o nivou šećera u krvi, dozama insulina i ishrani“.
„Ja imam dijabetes, nema on mene“
Naša sagovornica smatra da sredina u kojoj živimo još uvek nema dovoljno razumevanja kada su u pitanju deca koja boluju od dijabetesa ali i drugih bolesti.
„Trebalo bi malo više edukovati najmlađe o njihovim drugarima koji se nose sa bilo kakvom vrstom bolesti, jer samo na taj način mogu da im budu prava podrška“, naglašava Daca.
Strahinjina borba traje svaki dan. Kod njega nema „neću, ne mogu i ne želim“. Iako je veoma mlad, brzo je sazreo i kroz život ga vodi rečenica „Ja imam dijabetes, nema on mene“.
[wonderplugin_slider id=177]
