Studentski život u Parizu iz ugla Bačkopalančanke

Bačkopalančanka Vesna Lukić Kovačević pričala nam je kako je dobila stipendiju francuske vlade

710

Bačkopalančanka Vesna Lukić Kovačević završila je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek scenski kostim i bavi se dekoracijom enterijera. Od malena je privlačilo slikanje, krojenje, boje, a kasnije je usmerila ljubav ka materijalima i dizajnu.


Imala je priliku da obiđe mnoge države poput: Francuske, Španije, Nemačke, Bugarske, Austrije, Grčke, pa je stigla čak i do Bangladeša. Većinu zemalja obišla je turistički, ali u  Francuskoj je živela pet meseci, dok je u Bangladešu provela godinu dana.

Ovom prillikom Vesna je za BAP VESTI pričala o njenim iskustvima na putovanjima i o onome šta joj je ostalo posebno zabeleženo u pamćenju, a što je veoma interesantno.

Kako si se obrela u Francuskoj?

– Na petoj godini studija sam krenula na kurs francuskog jezika koji je organizovao fakultet u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom. U drugom semestru nam je stigao mail iz FKC-a da je trenutno raspisan konkurs za stipendiranje mladih talenata od strane francuske vlade za boravak na nekom od eminentnih fakulteta u Francuskoj u trajanju od jednog semestra. Uslov za konkurs je bila završena četvrta godina studija i srednji nivo poznavanja francuskog jezika. Od ova dva, ja sam imala samo prvi uslov, a na francuskom sam u tom trenutku znala samo da se predstavim, kažem šta studiram i odakle dolazim – navodi Vesna i dodaje:

– Rok za konkurisanje je bio jako kratak, jer je trebalo prikupiti dosta papirologije koja je trebala biti prevedena na francuski, a to se sve dešavalo par dana pre uskršnjeg raspusta, kada fakultet prestaje da radi. Iskreno, meni je delovalo kao nemoguća misija i nisam baš bila optimistična da ću uopšte uspeti da prikupim papirologiju, a kamoli da imam neke šanse, jer zaista nisam ništa znala na francuskom da kažem. Tu me je mama pogurala: „Ajde, nemaš sta da izgubiš, a ko zna, možda baš tebe izaberu“ 

– I uspela sam knap da pribavim sve papire, pripremim portfolio. Mentorka Ljiljana Petrović mi je napisala fenomenalno pismo preporuke i ostalo je da čekam da me pozovu na intervju.

Kada je došlo vreme za intervju, Vesna kaže da ih je bilo dvoje i to jedna Francuskinja i momak iz Srbije i očekivalo se od kandidata da čitav razgovor između njih protekne na francuskom.

–  Ja sam lepo „izdeklamovala“ one tri rečenice koje sam znala na francuskom i posle se sve dalje odvijalo na srpskom. Objasnila sam da je moje učenje jezika tek počelo, ali da bih, ako bi mi se ukazala tolika čast da dobijem stipendiju, dala sve od sebe da tokom leta pohađam ubrzani kurs, kako bih se zaista pripremila za boravak na fakultetu – iskreno odgovara Vesna, kojoj je mesec dana kasnije stigao mail sa odgovorom i to u sred apsolventske ekskurzije u Berlinu.

– Profesorka i ja smo ga zajedno tumačile, jer je mail bio naravno na francuskom. Počinjao  je sa „Felicitations…“. Toliko smo obe razumele. Iskreno, nisam mogla da verujem. Bila sam presrećna, a u isto vreme malo uplašena, jer nisam znala šta me tamo čeka.

To leto Vesna je zaista provela učeći francuski jezik, ali i radila je

– Pre podne sam prodavala majice na tezgi na Adi Ciganliji, a popodne sam zarađen novac davala na blok časova kod fenomenalne profesorke francuskog. U međuvremenu sam dobila i stipendiju naše vlade za mlade talente i zapravo tek sa te dve stipendije sam u Parizu mogla da živim neki solidan studentski život.

Kako si se snašla u Parizu?

– Uh, bilo je čupavo na početku. Rečeno mi je da stipendija pokriva i smeštaj u nekom od studentskih domova, koji su udaljeni od fakulteta, ali da kad se snađem, ja mogu da nađem sebi neku sobu u gradu. Istina koju sam saznala tek kad sam se prijavila na punktu na aerodromu u Parizu, bila je da sam imala samo prvu noć smeštaj u hostelu u gradu, a da sam sutradan trebala da pređem u smeštaj koji sam sama sebi obezbedila – kaže Vesna koja sada ima 38 godina, a sve to proživela je u studentskim danima sa oko 23 godine u stranoj zemlji, bez znanja francuskog jezika.

Imala je veliku sreću da je mogla da kontaktira rođaka kojeg je videla samo jednom u životu, ali je bio toliko divan, prema njenim rečima, pomogao joj je tako što je primio u svoj dom, pa je prvih mesec dana bila u gostima kod njega. Nakon tog perioda, našla je stan i to odmah iza Srpskog kulturnog centra u blizini centra Pompidou u Parizu.

Koji si fakultet tamo pohađala?

– Zove ENSAD (Ecole Nationale Superieure des Art Decoratifs) i bila sam na klasi sa trećom godinom smera odevanje. Još tada, školske 2006/2007. uslovi na ENSAD-u su bili neuporedivi sa uslovima koje, čini mi se, i danas imamo na fakultetu u Srbiji. Od zgrade, ateljea, tehničkih uslova, odnosa profesora i studenata, saradnje između različitih ateljea u okviru fakulteta, menze… Fakultet koji zaista priprema studente za rad u struci. Na mom smeru su studenti, kroz godišnje nastavne projekte, upoznavali, u svojstvu gostujućih profesora, vrhunske modne dizajnere, a fakultet je obezbeđivao obaveznu praksu, kao i plaćenu praksu tokom raspusta u poznatim modnim kućama.

Na kojem jeziku si pratila predavanja?

– Na predavanjima su profesori uglavnom imali razumevanja za strance, pa se većina  održavala na engleskom, ili na francuskom, ali bi strancima koji ne vladaju dobro jezikom posebno davali smernice na engleskom. Samo sam sa jednom profesorkom i sa nekim tehničkim osobljem imala neprijatne situacije vezano za moje poznavanje francuskog, jer su Francuzi generalno jako osetljivi na svoj jezik i insistiraju na njemu.

Vesna navodi da je prvih mesec dana pohađala školu francuskog u sklopu stipendije, koja joj je pomogla da učvrsti znanje stečeno u Beogradu i trudila se da naučeno odmah po izlasku iz učionice primeni ili u prvoj prodavnici ili na fakultetu. Zahvaljujući njenoj upornosti već nakon dva meseca progovorila je francuski, a nakon tri meseca mogla je i da prati predavanja na francuskom.

Kakvi su Francuzi kao prijatelji?

– Studenti na klasi su na samom početku bili dosta rezervisani i pomagali su isključivo i konkretno za ono za šta ih zamolim, bez preterane srdačnosti, osim jedne devojke sa kojom sam i danas ostala jako bliska. Zove se Marjolain Tassin (Marzolen Tasan) i zahvaljujući njoj, imala sam priliku da obiđem grad Troyes. Čak sam za katolički Božić  desetak dana bila gost njene porodice koja se od 1793. godine bavi proizvodnjom šampanjca u malom mestu Loches su Ource. Tamo sam upoznala njene drugarice iz srednje škole i desila se jedna zanimljiva situacija, da kada sam im rekla iz koje zemlje dolazim, jedna od devojaka me je odmah pitala da li možda poznajem Anu Mariju Žubori (iz Bačke Palanke), koju sam inače znala iz viđenja, jer se moja sestra Višnja sa njom svojevremeno kratko družila, ako se dobro sećam. Lepo ljudi kažu – svet je mali – zaključuje Vesna.

U Parizu se Vesna sa svojih 25 godina trudila da zaista živi studentski život, da izbegne sve ono sto bi inače sigurno radila kao turista, jer je verovala da će mu se sigurno vraćati i da će za turističke obilaske biti još prilika.

Šta ti je bilo najinteresantnije od tih svakodnevnih obilazaka?

–  Obilazila sam male zelene pijace koje mi je stanodavka preporučila, odlazila sam sa  kolegama sa klase u izlaske u bistroe gde cene nisu kao za turiste. Zatim smo obilazili  ogromne „second hand“ prodavnice, a jednom u desetak dana smo se okupljali kod nekoga sa klase i pravili večeru u duhu njegove nacionalne kuhinje, jer je retko ko bio baš  francuskog porekla. U Centru za studente strance sam upoznala studente iz Gane i Gabona, pa sam par puta bila na žurkama koje su oni organizovali u studentskom domu. Bili su fenomenalno društvo. Raspevani, razigrani, duhoviti, srdačni…veoma slični našem mentalitetu – priča Vesna Lukić Kovačević i završava svoju priču o Parizu:

– Pariz je zaista divan grad za posetiti, a još lepši za živeti u njemu. Francuzi su takođe divni kada ih upoznate, samo im, za razliku od nas, treba malo vremena da se opuste.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here