Uspomene na Gazu, ali i na prodaju 5.000 automobila

Zoran Ristić bio u mirovnoj misiji na Bliskom Istoku

487
Foto: Nedeljne novine

Bliski Istok, tačnije granica Izraela i Palestine ovih majskih dana je ponovo u centru svetskih mediji, a reč je ponovo o ratu, odnosno raketiranju izraelske teritorije i bombardovanju Gaze, uz ljudske žrtve i materijalnu štetu na obe strane.


Poznavaoci prilika u ovom delu sveta kažu da je ovo decenijski problem uz povremene oružane sukobe, a ovoga puta, navodno Palestinci su krenuli sa protestima zbog toga što su izraelske vlasti odlučile da proteraju jednu palestinsku porodicu iz istočnog dela Jerusalima, pa su poletele rakete, avioni, padaju bombe, ljudi ginu, zgrade se ruše…

Negde u ovim krajevima pre više od pola veka boravio je kao pripadnik snaga UN Zoran Ristić, danas dekica u devetoj deceniji. Svoja sećanja plastično besedi, a ona nisu izbledila na susrete u pojasu Gaze, ali ni sećanja iz trgovačkih dana kada je kao poslovođa nekada poznatog Auto salona “Auto stop” ovdašnjeg Trgovinskog preduzeća “Podunavlje” u centru Bačke Palanke za preko dve decenije prodao oko 5.000 automo-bila iz progama nekadašnje “Crvene Zastave” iz Kragujevca.

Dok je Zoran pripovedao o svojim impresijama tokom priprema, putovanja brodom i boravka u pojasu Gaze mi smo se podsetili zašto su uopšte pripadnici mirovnih snaga UN morali tada da čuvaju mir. Suecki kanal otvoren je 1869. godine, afinansirali su ga i gradili Francuska i tadašnja Vlada Egipta. Britanska Vlada 1875.godine dobila je parcijalnu kontrolu nad kanalom, a 1882. potpunu kontrolu. Kada je 1956. godine nekadašnji lider Egipta Naser doneo odluku da nacionalizuje Suecki kanal protivnjega su intervenisale snage Ujedinjenog kraljevstva, Izraela i Francuske.

Egipat je u taj rat, koji je oružano morao izgubiti zbog odnosa snaga, ušao zbog ekonomskih razloga, a Izrael je želeo otvoren prolazza svoje brodove, ali i okončanje upada arapskihgerilaca iz Egipta. Kanal je bio zatvoren do 1957. godine, a kasnije, zbog izuzetnog znaja za svetsku ekonomiju, otvoren. Mir su čuvale snage UN, mada je sukoba u ovom delu sveta bilo i kasnije kao i danas.

– Tadašnju JNA služio sam u Skoplju kao radiotelegafista, a pošto sam bio među onima
koji su obuku završili posle šest, a ne posle godinu dana koliko je trebalo, odabran sam da budem deo naših snaga koje su brojale oko 700 vojnika iz cele Jugoslavije – priseća se Ristić.

– Bio sam najbolji u bataljonu, pa sam 1960. godine sa ostalima iz drugih jedinica bio mesec dana na pripremama u Zagrebu. Krenuli smo 5. maja 1960.godine, a vratili se iste 5. decembra. Tri dana i četiri noći na brodu “Jugoslavija”, nas 350, smo putovali u dve ture, plovili smo do odredišta, a u smeni sa nama bilo su, koliko se sećam, Kanađani, Šveđani, Norvežani, Indusi… ukupno oko 3.000. Nas iz Jugoslavije pojedinačno bilo je najviše, aKomanda je bila umestu El Ariškoje je oko 80 kilometara udaljeno od Gaze. Boravili smo pod šatorima i nije bilo mnogo teško, mada je pred našpovratak izgrađeno naselje sa modernim barakama. Hrana je bila dobra, ali uglavnom nam je prijao samo doručak, jer je preko dana temperatura znala da se popne i na plus 50 stepeni, a, na primer, u novembru je znalo noću da bude oko nule. Bilo smo dobri sa bedunima koji su bili posluga, ali su do našihšatora mogli da dođu samo uz pratnju straže. Cimer mi je bio Milorad Jeftić iz Požarevca, a mnogo kasnije njegov sin se oženio iz Gajdobre. Pamtim odmor od osam dana koji smo proveli u Bejrutu kada smo svaki dobili funte u vrednosti 42.000 tadašnjih dinara. Želja mi je bila da kasnije ponovo odem u taj grad, ali, eto nisam stigao. Sećam se dobro da smo bili lepo plaćeni pošto sam već pre odlaska u JNA radio u Trgovinskom preduzeće “Podunavlje” u Bačkoj Palanci. Naš tadašnji direktor Vlada Leškov imao je platu 42.000 dinara, a mi toliki džeparac. Majci Milanki u Palanku poslao sam tadašnjih 60.000 dinara, da ne brine, da joj se nađe, a imeni kada se vratim iz vojske.

Ristić kaže da je kao radiotelegrafista od oružja dužio samo pištolj, veli da je uživao veliko poverenje, jer se razumeo u američke radio stanice “Angrec-9”, pa je bio i načelnik za vezu. Putovanje na brodu bilo je priča za sebe.

– Dugačka su tri dana i četiri noći na brodu, jer posle prvih impresija sve postaje jednolično svima, pa i nama iz ravnice mada kažu da smo i mi nekada imali more – pripoveda Ristić. – Dosadi gledanje vragolija delfina, dosadi i hranjenje galebova. Jedan slučajan susret mi je olakšao putovanje, a kasnije i boravak. Učinio mi se poznat glavni mašinista, gledao sam ga gledao, pa me je pitao odakle sam, a kada sam rekao da sam iz Vojvodine bi mu drago. Tek kada je čuo da sam iz Bačke Palanke zagrlio mi je, jer i on je bio Palančanin koji je službovao na brodu “Jugoaslavija”. Bio je to Pera Puzigaća, glavni mašinista, a još kada je čuo da poznajem Iliju Ristića i da mi je on rođak prijateljstvo je sklopljeno. Upozorio nas je kako da se ponašamo kada odemo u logor, posebno čega da se pazimo što nam je koristilo.

E, taj Puzigaća jednom u svojoj kabiniti otvori svoj drveni, vojnički kofer kako bi mi nešto pokazao, a ja vidim na unutrašnjoj strani poklopca fotografiju devojke koju sam poznavao u Palanci. Rekao mi je da je to njegova velika, ali ispostavilo je nikada ostvarena ljubav. Posle dve decenije boravio sam u Rovinju i sticajem okolnosti sreo u društvu tu gospođu koja je, kako sam kasnije saznao, bila udata u Puli. Kada sam joj spomenuo Puzigaću i uručio pozdrave sa njegove strane od pre 20 godina, odmah me je pozvala u stranu, raspitivala se i dugo smo pričali.

Zoran je trgovac postao 1958., a poslovođa Auto salona 1974. godine.

– Sećam se da je radnja otvorena 15. aprila, a prodavali smo kragujevačke automobile, lade i škode, ali i rezervne delove kao i htz, zaštitnu opremu za radnike – priseća se sagovornik.
– Grubo računajući za 20 godina, dok je bilo para, prodao sam oko 5.000 automobila, pa uzmite da je prosečno tada automobil koštao 5.000 nemačkih maraka doći će se do cifre od 25 miliona DM. Jednom prilikom prodao sam u Sloveniju odjedared 15 peglica, jer im je trebao mali auto obzirom da je kod njih sve blizu. Ipak, najtraženiji su bili Zastava 101 i Jugo, a na Ladu se znalo čekati i po šest meseci. Prodavali smo i škode, pa i poneko privredno vozilo. Najbolje su bile 80-te godine prošlog veka, jer tada se uz 10 odsto učešća, pa na kredit kupovao auto. Ljudi su kredite dizali na ime roditelja, deda i baba, stričeva, tetaka, ujni… Sećam se da je zadnji auto koji sam prodao, a to je bilo na kraju prošlog veka, bila Florida koju je kupio Joška Kmećko iz Pivnica. Salon je zatvoren zadnje godine prošlog veka, a ja otišao u penziju. Sećam se da je u dobra vermena u firmi, pored mene, radilo još poznatih poslovođa kaošto je bili Deja Pašin, Zdravko Višekruna, Sava Dimitrijević, Milanko Temerinac.


Pogledaj: Završni radovi na „Mađarskoj kući“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here