Žarko Biberdžić, školovani trgovac koji je dve godine u penziji, rođen je 1954.godine u Novom Sadu, njegovi su živeli u Gajdobri gde su 1946. godine kolonizovali iz Bileće.
Izgradio je sa suprugom kuću u bačkopalanačkom stambenom naselju Sinaj, a penzionerske dane provodi, kao i većina deda i baba, pazeći na unučad, šetajući i menjajući informacije sa kolegama penzionerima. Za sebe kaže da je kao dete bio sportski tip, sve ga je interesovalo. U Gajdobri je kao klinac igrao u FK Hercegovac, ali nije bio igrač od karijere.
Kasnije se okrenuo fudbalskom suđenju i dogurao do sudije republičkog ranga, a u karijeri koja je trajala od 1977-1992. godine odsudio je preko 600 utakmica u raznim rangovima takmičenja, što kao glavni, što kao pomoćni sudija.
– Konkurs za fudbalske sudije u Bačkoj Palanci objavljen je 1977. godine, a tada sam radio u „Jedinstvu“, pa smo se nas četvorica iz preduzeća prijavili – seća se Biberdžić i nastavlja:
– U to vreme postojale su radničko sportske igre na nivou opštine, a naša ekipa šest godina bila je prvak. Prve korake u fudbalskom suđenju učili su nas tada iskusne sudije Vojislav Počuč i Aleksandar Damjanović. Sećam se da sam prvi put pomoćni sudija, mahač, bio na utakmici u Magliću, a da sam kao glavni sudija sudio utakmicu u Bačkom Novom Selu. Igrali su domaći „Bački hajduk“ i „Budućnost“ iz Mladenova, a obzirom da prvi put sudim kao glavni od velike pomoći bili su mi tada iskusne područne sudije Zdravko Vekić i Čeda Šipka koji su prihvatili da mi budu pomoćnici. To je bilo u proleće 1978.godine i od tada sam počeo da pravim evidenciju – ko je sa kim igrao, da li je bilo ekscesa, ko je od igrača dobio žuti ili crveni karton, da li je bilo problema pre i posle utakmice i to mi je kasnije koristilo u pripremi za utakmice na kojima sam sudio. Dve godine, od 1979-1981. godine sudio sam područnu ligu, a potom dve godine delio sam pravdu u Novosadsko-sremskoj ligi. Od 1983. godine sudio sam utakmice Vojvođanske fudbalske lige.
Kao školovani trgovac, a tada se osim stručnih predmeta kao što je poznavanje robe, učila i politička ekonomija, počeo je da radi u Prodavnici „Gružanka“ tadašnjeg Društvenog preduzeća „Podunavlje“. Potom prelazi u „Jedinstvo“ gde je radio kao šef magacina, a ističe da je imao izuzetnu moć zapažanja i pamćenja robe što mu je kasnije pomoglo i u
suđenju. Od 2001. godine radi privatno kao trgovac, pa čak i mesar i tako sve do penzije. Pomalo skromno kaže da je od 1980. godine, a na osnovu položenog sudijskog ispita, postao republički fudbalski sudija.
– Sećam se da mi je jedna od težih utakmica za suđenje, 1983. godine, bila ona koja se igrala u Paliću između domaćeg „Palića“ i „Radničkog“ iz Sombora – evocira uspomene Biberdžić i nastavlja:
– To je bio derbi tadašnje Vojvođanske fudbalske lige iz koje je pobednik odlazio u Drugu saveznu fudbalsku ligu Zapad tadašnje SFRJ. Tenzije su bile velike zbog toga što su Palićani prethodne sezone sprečili Somborce da se plasiraju u Drugu saveznu ligu Jugoslavije.
Utakmica je završena bez pobednika 0:0, bilo je tenzija, ali sam vladao situacijom, jer su mi u pripremama za suđenje od velike koristi bili saveti koje mi je davao tadašnji veliki sudija Blažo Zuber.
Ili, sudim utakmicu „Radnički“ Nova Pazova i čini mi se „Hajduk“ Beška, znam da jednima bod odgovara da budu prvi i idu u viši rang, a drugima da ostanu u ligi. U to vreme sam pravio kuću, kad u jednom momentu dolaze neki ljudi na gradilište i
traže mene. Taman sam njih ispratio uz poruku da na suđenje ne mogu da utiču, kad stižu drugi. Uglavnom, u petom minutu utakmice dosudio sam penal za koji je i kontrola konstatovala da je opravdano dosuđen i niko se nije bunio. Uz to penal je promašen,
utakmica je završena 0:0. Posle su nas sudije i jedni i drugi zvali da dođemo na slavlje, jer bilo je poslednje kolo – navodi Žarko.
On ističe da je u svet fudbalskih sudija ušao zbog toga što je voleo i voli sport. Veli da ako nisi spreman nema lakih utakmica za suđenje. Merenja su pokazala da je na jednoj utakmici sudija pretrčao 14,5 kilometara, a igrači prosečno 9-11 kilometara. Biberdžić kaže da je u njegovo vreme, kada je aktivno sudio, svaki sudija morao da prođe tzv. „Kuperov
test“. On je podrazumevao sprint 4×10 metara, jednom 60 metara, pa 400 metara, a na kraju 2.400 metara i trebalo je pretrčati za manje od 12 minuta. Naš sagovornik kaže da je sada ta distanca povećana na 2.800 metara.
– Sa Miletom Bosančićem, sada upokojenim, šest godina bio sam mahač na Vojvođanskoj fudbalskoj ligi i od svih sudija koje su trebale da napreduju nas dvojica smo imali najviše utakmica gde su nas pratili kontrolori, ali i super kontrola (kontrola kontrolora) – priča Biberdžić i kaže:
– Palanka je uvek imala dobre sudije još od čika Slavka Maletina Vave, pa saveznog sudije Voje Počuča, a kasnije u tu kategoriju su se svrstali Dušan Santrač i Krepo Knežević iz Čelareva, kao i Darko Savović iz Palanke. Sa aktivnim suđenjem sam prekinuo 1992. godine, a 1994. godine sam se ponovo aktivirao i postao kontrolor suđenja republičkog ranga sve do 1999. godine. Kao kontrolor, primera radi, posmatrao sam i ocenjivao suđenje na meču između „Tvrđave“ u Baču i „Slavije“ iz Novog Sada, a pratio sam i ocenjivao suđenje Milorada Mažića. Normalno, nisam ja zaslužan što je Mažić kasnije ostvario zavidnu karijeru, jer je postao naš najbolji sudija i svrstao se među najbolje evropske i svetske delioce pravde na fudbalskim terenima – reče Žarko.
On kaže da on misli da je ranije bilo malo lakše suditi, jer, pritisaka je uvek bilo, ali da je danas jako teško, jer čuje da se ljudi oko i u fudbala javno hvale kako su namestili neku utakmicu.
– Činjenica je da su ranije fudbalske sudije bile više zaštićene. Grešaka je uvek bilo i biće, ali svaki sudija gleda da ih bude što manje. Setite se, kakva je to atmosfera, kada na seoskoj utakmici fudbalskog sudiju i igrače treba da brani desetak policajaca. Dok sam sudio obišao sam celu Vojvodinu i svuda sam imao drugove i prijatelje. Bilo je u ono vreme entuzijazma, morao si da paziš da nikoga ne oštetiš, a ako se to i desi da nije namera.
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
Moja je satisfakcija što me tokom sudijske karijere niko nije prozivao, a i danas mi se na ulici u Novom Sadu javljaju, pitaju za zdravlje. Kakvo je to vreme bilo neka posvedoči i podatak da je prilikom otvaranja Sportske hale „Tikvara“ u Bačkoj Palanci 1985. godine organizovan turnir u malom fudbalu na kome je učestvovalo 128 ekipa iz cele Srbije, ali i
Hrvatske, BiH. Turnir je trajao deset nedelja, a sve utakmice odsudili su: Milan Dukić, Dušan Santrač, Mile Bosančić i ja.
Od jeseni na utakmicama Super lige Srbije u fudbalu uvodi se VAR kao pomoć sudijama na terenu, tehnologija koja se koristi na velikim takmičenjima, a i u nekim razvijenijim zemljama. Navodno, troškove uvođenja VAR-a kod nas snosiće evropska kuća
fudbala.
– Praksa je pokazala da nije VAR loša stvar, jer je želja da se smanje previdi. Kod
VAR tehnologije je suštinski problem gubljenje samostalnosti sudija na terenu u donošenju odluka. Osim primedbi da se usporava igra, jer poneki pregledi na ekranima traju dugo, postavlja se pitanje ko sudi – da li trojica, odnosno četvorica na terenu, ili trojica u sobi?Sudija na terenu donosi odluke za 2-3 sekunde, a oni iz sobe za 2-3-5 minuta. Takođe, pitanje je ko sedi pred ekranima u VAR sobi, ako su najbolje fudbalske sudije na terenu?
Mislim da će za naš fudbal, pa makar bila i samo Super liga, biti problem, jer sada po utakmici treba obezbediti sedmoricu sudija. Ako će liga imati 14 klubova, znači za svako kolo treba obezbediti 28 sudija na terenu, plus 21 u VAR sobama – ukupno 49!? Da li mi imamo toliko kvalitetnih sudija? – završava Žarko Biberdžić.
Pročitaj intervju sa bivšim fudbalskim golmanom Todorom Gajićem Kiksom:
