Bačkopalančanka Vesna Lukić Kovačević završila je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek scenski kostim i bavi se dekoracijom enterijera. Imala je priliku da obiđe mnoge države poput: Francuske, Španije, Nemačke, Bugarske, Austrije, Grčke, pa je stigla čak i do Bangladeša.
Većinu zemalja obišla je turistički, ali u Francuskoj je živela pet meseci, dok je u Bangladešu provela godinu dana.
Vesna je za BAP VESTI pričala o svom životu u Bangladešu i o onome šta joj je ostalo posebno zabeleženo u sećanju, a što je veoma interesantno, obzirom na drugu kulturu i način života.
Kako si došla do Bangladeša i koji je bio prvi utisak?
– Do Bangladeša se stiže avionom. Ja sam stigla sa presedanjem preko Abu Dabija i put je trajao duuugo. Nisam sigurna, ali mislim sve ukupno oko 12h. Pre nego sto sam otišla u Bangladeš u grad Daku, gledala sam slike, znala sam kako izgledaju ljudi tamo, da je klima tropska, vrela i vlažna, da je higijena užas, da je ljudi mnogo, previše i slično. A kada sam stigla, osetila sam se kao da su me spustili u neki film. Sve je bilo potpuno drugačije od onoga na šta smo mi navikli. Vazduh, mirisi, zvukovi, boje, prizori – ističe Vesna i dodaje:
– Mislila sam da će u vazduhu biti prisutan neki neprijatan zadah, jer im je kanalizacija površinska i smeće je na sve strane, ali nije bilo tako. Osetila se samo toplota i vlaga, ali i to ne tako neprijatno ili nepodnošljivo. Na sve strane su bili ljudi koji se kreću peške, biciklima, riksama, CNG-motorima, bilo je puno automobila, autobusa, kamiona, ma to je neverovatna gužva na ulicama u svako doba dana i sve je uzburkano i šareno. Na ulici koja ima tri trake, vozi paralelno po pet do šest različitih vozila, tako da se skoro dodiruju. Nekad se i dodiruju pa su im autobusi i kamioni potpuno izubijani i sto puta krpljeni.
Kakva je klima?
– Sunce izlazi oko 5 časova i zalazi oko 17:30 časova tokom cele godine. Kiša pada uglavnom samo u kišnom periodu, dok je ostatak godine sve vreme sunčano i za naše pojmove, ekstremno toplo. Temperature uglavnom tokom dana variraju od 35-45 stepeni po Celzijusu. Sunce se uglavnom probija kroz gusti sloj vlage i smoga i nebo je, kad je sunčano, uvek neobične žućkaste boje, što čitavoj atmosferi daje posebnu čar.
Kakva je atmosfera u gradu?
– Dominirajući zvuci u gradu od 20 miliona stanovnika su žamor ljudi, pesma hodža pet puta u toku dana, jer je islam dominantna vera, zvona na rikšama, sirene automobila koji se kreću dosta sporo i svako svoje skretanje najavljuju zvukom sirene da ne bi stajali i ono sto me je zaista fasciniralo, cvrkut ptica.
A ljudi?
– Ljudi su jako srdačni i direktni, pogotovo prema strancima. Prvo pitanje koje vam postave je „Odakle si?“ sledeće je već „ Da li si musliman i da li si udata/oženjen?“ posle toga slede neka opuštenija i manje direktna pitanja. Neki su čuli za Srbiju, znaju nas po ratu devedesetih ili kao deo Jugoslavije, jer gaje kult pokojnog predsednika Tita i jako dobro poznaju istoriju tog perioda kada je Tito dolazio u posetu Bangladešu.
Baviš se dizajnom, a Bangladeš je poznat po masovnoj proizvodnji konfekcije. Da li si ušla u taj svet tamo?
– S obzirom da svi znaju da se većina modne konfekcije proizvodi u Bangladešu, nadala sam se da ću imati prilike da nekako stupim u kontakt sa nekim ko ima veze sa proizvodnjom. Ali kako sam na žurkama u klubovima za strance upoznala ljude koji su iz tekstilne industrije, shvatila sam da je to jako zatvoren poslovni krug, u smislu da su stranci ti koji dolaze da nadgledaju proizvodnju, dok su lokalci isključivo jeftina radna snaga i nikome sa strane pristup nije dozvoljen. Nisam uspela čak ni da dođem do informacija gde se nalaze proizvodni pogoni, a kamoli nešto više.
Kakvi su im uslovi za život?
– Materijalni status je jako podeljen, pa je u skladu sa tim i grad izdeljen na kvartove gde žive bogati lokalci i stranci, zatim srednja klasa i slamovi sa prosjacima. Rikšare, na primer, ne konstatuju kao ljude, već bukvalno kao vuču, kao marvu i to je zaista jako strašno. Takođe, za poslugu postoje posebna klasno podeljena pravila, jedno od njih je, na primer, da ne smeju da sednu na nameštaj u kući koju spremaju, niti da koriste toalet. Postoje i plemena sa istoka zemlje, razlikuju se utoliko što su im oči blago zakošene, a čije žene dolaskom u grad mogu da rade samo kao posluga ili u kozmetičkim salonima – priča Vesna i navodi:
– U delovima grada gde sam se kretala, zgrade su uglavnom novije i stanovi su veliki i prostrani. Najčešće svaka soba poseduje svoje kupatilo i balkon, jer su njihove porodice velike. Uglavnom ostaju da žive svi zajedno, od baba i deda, do unuka i praunuka, pa je toliki prostor praktično neophodan. Svi prozori i balkoni, bez obzira na sprat su spolja zaštićeni metalnim ogradama, jer su pljačke uobičajena stvar. Te 2016. godine kada sam boravila tamo, oni su prvi put postavljali kante za smeće na ulicama. Inače je uobičajena scena da se sve smeće baca na ulicu, u jezera koja su širom grada, a sortiranje smeća se dešava u nekim od ulica, gde istresu kontejnere i dolaze ljudi koji prebiraju.
Da li se mladi ljudi školuju?
– Na svakom ćošku je neki od privatnih fakulteta, uglavnom sa zvučnim imenima koja asociraju na velike univerzitetske centre na zapadu. I veliki broj mladih i pohađa te fakultete sa nadom da je baš ta diploma zelena karta za zapad. Tada sam u šali prokomentarisala kako mi se čini da smo im kao društvo sve sličniji, jer su oni naglo krenuli da se razvijaju, a mi naglo da tonemo i koliko mi se čini, sada, posle samo pet godina, zaista smo „zglajznuli“ na nivo Bangladeša, a verujem da su oni dosta napredovali.
Narod tamo ima drugačiji način odevanja, da li su u svojim nošnjama samo na slavljima ili svakodnevno?
– Oblače se različito. Ženama je zabranjeno da pokazuju gole ruke, noge i dekolte, tako da su najčešće obučene u njihovu tradicionalu nošnju koja podrazumeva šalvare ili kod mlađe generacije helanke, preko toga nose dugu košulju-tuniku koja seže do kolena ili duže i se zove kamiz (kameez) i specifična je po bočnim izrezima sa obe strane radi lakšeg kretanja. Takođe, nose i duge haljine sa dugim rukavima i uvek obaveznu ešarpu ili šal preko dekoltea i ramena, a nekad i preko glave. Svečana ženska odeća, a posebno za venčanja je uvek sari, koji može biti od sintetičkih muslina, pamuka i na kraju najraskošniji i najskuplji svileni. Ukrašavaju ih na razne načine. Šarama u tkanju, ručnim vezom, uglavnom ručnom, blok štampom, ili slikanjem po svili i pamuku, a na sarije koji se koriste za venčanja i uglavnom su crvene ili crveno-zlatne boje, prišivaju i štras – saznala je Vesna i dodaje kako se muški rod oblači:
– Muškarci se češće oblače sličnije zapadnom stilu, ali i oni imaju duge košulje koje se zovu pandžabi (punjabi). Rikšari i radnici uglavnom nose lungi, to je donji deo odeće u vidu kružno zatvorene tkanine koja se posebno plisira i nosi kao suknja uz košulju ili majicu od gore. Lungi takođe može da se dodatno zavrne, tako da se dobije nešto najviše nalik na šorc i to najviše praktikuju građevinski radnici i ljudi u poljima.
Da li si jela nešto zanimljivo?
– Kao verovatno i cela Azija, najzastupljenija namirnica je pirinač, basmati, koji je mnogo lepši nego ovaj kakav mi koristimo i imamo na tržištu. Sitniji je i zrno ostaje celo prilikom kuvanja. Hrana je ljuta i jako začinjena. Koriste mnogo zelene čili papiričice i razne začine, kao cimet, kardamom, kumin, kim, đumbir, korijander, beli i crni luk. Birjani je najpoznatije njihovo jelo i sadrži pirinač, juneće ili pileće meso, kuvano jaje i sos od neke vrste šljive, koju oni zovu maslina, ali nije maslina. Izgleda jako jednostavno, ali je način pripreme dug i kombinacija začina koju koriste je fenomenalna, tako da ga je zaista teško spremiti.
Šta na ulici može da se pojede, imaju li nešto poput brze hrane?
– Najpoznatija hrana na ulici je fućka. Sastoji se od hrskave loptice, veličine zalogaja, koja se probija kašičicom i puni mešavinom raznog sitno seckanog povrća i začina i zaliva ljutim sosom. Inače sam veliki ljubitelj raznog voća i povrća, tako da sam tamo probala dosta novih, za mene do tada nepoznatih vrsta. Mango imaju 11 vrsta i mango koji je tamo dostupan ne može da se poredi sa onim koji imamo kod nas u prodavnicama. Mnogo je slađi i ukusniji. Najčudnije voće koje sam jela je definitivno jack fruit, koje raste na drvetu i ima koru kao koža slona ili tako nekog debelokožca, a unutra su meki, žuti plodovi sa velikom semenkom, jaaaako slatki i pomalo otužnog ukusa.
Da li si prisustvovala nekom tamošnjem prazniku ili običaju?
– Običaj, koji zapravo nema veze sa islamom, već sa budizmom, koji je druga religija po zastupljenosti, je Happy holi i predstavlja obeležavanje početka proleća. Uglavnom mladi se okupljaju u delu grada koji se zove Old Dhaka, gde pretežno žive budisti i u kvartu, kroz čije uzane ulice se jedva prolazi, jedni drugima čestitaju Happy Holi i mažu pigmente u prahu po licima. Zatim na svakih recimo dvadesetak metara bude instaliran kao tuš kroz koji svi prolaze tako da se te boje kvase i na kraju svi izgledaju kao uskršnja jaja. Uglavnom, atmosfera je super i svi su veseli, šareni i prijateljski nastrojeni.
Da li si videla možda neki čudan običaj?
– Nisam imala iskustva sa nekim strašnim običajima, valjda jer sam propustila bajram, kada se izvedu hiljade volova na ulice, kolju na ulicama i teku reke krvi. Kažu da se ulice danima osete na krv, pogotovo na toj vrućini. Ono što je meni bilo dovoljno čudno su ugovoreni brakovi i svadbe, koje traju tri dana, i gde na kraju gosti dolaze u vremenu od-do u restoran, donesu poklon, budu posluženi večerom, slikaju se sa mladencima i idu kući čim pojedu posluženje. A za te prilike, sve je ukrašeno lampionima i zgrada gde stanuju mladenci čitava bude prekrivena kilometrima svećica kao za novogodišnje jelke.
Da li si stekla prijatelje u Daki?
– Tamo sam upoznala dosta lokalaca, ali sam samo sa par njih ostala u kontaktu. Stekla sam najviše prijatelja našeg porekla, jednu devojku Bengalku, verenu za momka iz Subotice i dva momka Bengalca i sa njima sam i dalje u kontaktu – završava priču Vesna Lukić Kovačević i navodi da je uživala u Bangladešu upoznavajući njihove običaje i kulturu.
Pročitaj: Studentski život u Parizu iz ugla Bačkopalančanke
