Milan Čulić je vikendom u Bijeljini, a ostalim danima živi u Bačkoj Palanci. U Bijeljinu ga je doveo jedan od njegovih hobija – muzika.
– Relativno dugo sam u ovim krajevima i dopada mi se sve ovo što sam uspio da upoznam. Ovde su ljudi mnogo opušteniji, otvoreniji za saradnju. Klarinet mi je hobi, ali ne samo on, već još par duvačkih instrumenata. Nedavno sam naišao na spomenar kod prijatelja koji to još uvijek čuva, i pogledam šta je pod mojim brojem kod pitanja „Čime bi htio da se baviš u životu?“ i piše – muzika. To je bilo otprilike u četvrtom, petom razredu osnovne škole. I eto toga se još uvek držim. Muzika je u mom životu na ovaj ili onaj način.
Posebno zanimljiva stvar kojom se Milan bavi u slobodno vrijeme je pravljenje minijaturnih muzičkih instrumenata
– Počeo sam negde sredinom 90ih godina, tad je nastala prva violina koju sam napravio. Nije bila šuplja, jedino je oblikom i bojama bila violina, a tu je bio i taj karakterističan oblik glave. Sve to je rađeno žiletom, turpijom za nokte i šmirglom. Od toga je krenulo. Ta violina dužine 7 cm je bila od bukve, gudalo od divlje ruže, i za moj pojam je bila malo veća. Onda sam napravio dužu pauzu, pa 1999. napravio gitaru. Ona je prva koja je urađena po svim standardima graditelja gitare, ali u minijaturnim dimenzijama i ona je urađena od javora. Onda opet mala pauza, pa su 2003. godine krenuli ozbiljni komadi da izlaze iz moje radionice, tu više nije bilo priče o nekom amaterizmu, a i alati su bili bolji.
Osim muzičkih instrumenata Milan je napravio i nekoliko teniskih reketa
– Dugački su 9 centimetara. Nije to nešto strašno malo, ali urađeni su iz jednog komada javora, najlon debljine 0,06 mm je umrežen kako treba kao i na pravom reketu. Tu je baš bilo borbe, ali sam uspio.
Iz njegove radionice minijatura izašlo je i nekoliko malih čamaca
– Dunavski model, čiklje, kajak… to su neke stvari koje su me odavno privlačile, ali sam mogao da ih pravim tek onda kada sam napravio mašinu koja mi dozvoljava da uradim neke operacije koje traže istu debljinu celog komada kog obrađujem. I ta mašina je mala. Prvo sam tražio da je kupim, ali to nema nigdje, pa sam morao da napravim. Tako da sam malo otišao i u maketarstvo.
Pravi uglavnom žičane instrumente, ali se savim slučajno tu našla i jedna truba
– Bilo je svega – gitara, kontra, prim, mandolina, bas violinski, bas tamburaški, violončelo… Trubu sam pravio od orahovog drveta. Nastala je baš slučajno, maltene između dva komada, negdje sam na internetu našao šemu trube i kako su je oni rasklopili u dijelove, tako sam ja te dijelove sabrao i napravio. Bilo je prilično jednostavno naspram npr. violine, napravio sam je za jedno popodne.
Napravljene minijature uglavnom poklanja
– Pokušavam i da prodam nešto preko raznih udruženja, suvenirnica ili specijalizovanih prodavnica. Ljudi kod nas nisu baš spremni da izdvoje novac za takve stvari, što je malo čudno, pre će dati za neku kinesku figuricu.
Oni koji se bave rukotvorinama znaju da je ponekad teško odvojiti se od nečeg u šta su uložili mnogo vremena, pažnje i ideja, pa je i Milan za neke instrumente posebno vezan
– Violončelo i violinu izbegavam da nudim na prodaju, posebno violinu, ona je 63 mm, verujem da je najmanja violina na Balkanu. Kad pogledam koliko sam vremena, rada i odricanja uložio, dođe mi žao da kažem nekome da je na prodaju. Ne mogu se napraviti dva ista predmeta, svaki komad je unikatan. Gitara Đanga Rajnhardta je takođe jedinstvena i po izgledu i po svemu što sam radio na njoj. Našao sam negdje rendgenski snimak prave gitare i onda sam po tome pravio.
Što se tiče interneta i društvenih mreža, Milan kaže da dobro dođu kod oglašavanja, ali kao medij za prodaju mu nisu mnogo pomogle
– Najviše sam prodavao na sajmovima ili preko Suvenira Srbije, preko interneta je zanemarljiv procenat prodaje. Inernet je dobar za savete, pomoć i razmenu iskustava. Bilo je baš lepo sarađivati sa nekim ljudima koji su već dugo u tome.
Učestvovao je na nekoliko međunardnih izložbi, i uzimao zlatne medalje
– Bilo je to nekoliko godina za redom, nakon toga nisam imao novih stvari, a nisam hteo da se ponavljam. Ovde se lista Milanovih zanimljivih hobija ne završava. – Imam još dva hobija – to su bone carving – duborez u kosti i markterija (intarzija) – šaranje utiskivanjem na furnirima. Duborez u kosti potiče sa Novog Zelanda, oni su pravili predmete od kostiju kita, a ja radim od goveđe kosti. Uglavnom izrađujem nakit i za to ima više zainteresovanih nego za minijature.
Do sada nije bilo onih koji su želili da im otkrije „tajne svog zanata“, ali Milan kaže da bi vrlo rado svoja iskustva podijelio sa drugima
– Ako neko hoće ja sam tu, nisam od onih koji kriju tajne zanata. Sada se i na internetu bukvalno sve može naći, zašto ne bih podelio iskustva koja sam stekao i tako pomogao nekom da se nađe u ovom zaista zanimljivom hobiju.
