Stariji, verovatno i sredovečni, sećaju se svojih školskih dana i pisanih zadataka na zadatu temu – Šta ću biti kad porastem?
Pisalo se i želelo svašta, a šta je ko postao odredio je život. Ima ih koji misle da je svakom suđeno šta će postati po rođenju ili uslovima školovanja i odrastanja. Ni nekada, a ni sada nema puno one dece koja bi poželela da budu radnik ili poljoprivrednik. Već od malih nogu znaju koje su najbolje plaćene profesije, pa maštaju da postanu, primera radi, plastični hirurzi, zubari, programeri, advokati, vrhunski profesionalni sportisti (fudbaleri, košarkaši, teniseri…), pevačice, glumice, manekenke, pa i starlete…Naravno ima i drugih želja kao onih – biću učiteljica, profesorka, novinarka, blogerka… Vide i čuju deca putem medija i na ulici ko vozi najbolja kola, ko se najbolje oblači, ko se odmara na egzotičnim destinacijama, pa hoće i oni.
Problem je što su izgleda još mali da shvate, ili nema ko na adekvatan način da im objasni, da je svaki vrhunski status, na primer, „projekat“ koji puno košta i u koji se ulaže mnogo rada i truda kako ličnog tako i porodičnog, pa i čitavih timova ljudi. Sve je danas posao, pa nije čudo što poneki roditelji u Srbiji, ali obično i drugim siromašnijim zemljama, pristaju da im deca sa 15-tak godina postaju „profesionalci“ u velikim klubovima sveta u raznim sportovima.
Menadžeri i bogati klubovi (pred) ugovorima u neku ruku postaju „vlasnici vaše dece“.
Danas u Srbiji najtraženiji su i dobro plaćeni dostavljači (verovatno zbogKOVIDpandemije), pa zatim kuvari, konobari, trgovci, pekari, građevinski majstori, metalci, vozači kamiona i autobusa i druge radničko-majstorske profesije. Čini se da danas u Srbiji ima dovoljno fakultetski obrazovanih posebno pravnika, ekonomista, menadžera, profesora raznih nauka, glumaca, politikologa, ali i previše školovanih i samoukih političara… Glumci i političari kao da hoće da menjaju zanimanja, pa podosta profesionalnih političara glumata, a akademski glumci hoće da vladaju. Lekara, stomatologa, veterinara, inženjera, fizičara, hemičara, tehologa, arhitekata, IT stručnjaka, farmaceuta, pevodilaca… nikada dosta i čini se da
za njih nije problem da sa završetkom studija dođu do posla kod nas ili svetu. Građevinski majstori, ali i metalci, vozači i drugi većinom posao našli u zemljama EU, ali i u Rusiji i drugim evropskim i azijskim zemljama. Rade preko firmi, ali i na crno po tri meseca, pa nazad kući pola godine, te opet u pečalbu i vele da tako zarade i tri puta više nego, na primer, u Bačkoj Palanci ili Novom Sadu.
Kada rade u Nemačkoj rade po 12 sati, to izdrže pa se onda kod kuće odmaraju. Otišli su da zarade, a ne da se provode. Priča o majstorima metala, ali i elektrostruci, u našoj varoši posebno je interesantna kao i u celoj Vojvodini. Decenijama ovde radi Tehnička škola, a poslednjih decenija prošlog veka majstori sa diplomom ove škole lako su nalazili posao u svojoj sredini. “Majevica”je bila nosilac metalskog kompleksa, a tu je bilo i ostalo „Jedinstvo“ ( sada “Se- bastijan). Radila je „Metalna galanterija“ nekadašnjeg „Merkura“, ametalci su radili i u „Nopalu“, „Sintelonu”, pa nekadašnjem „Napretku“…
U vremenu najveće ekspanzije privrede Bačke Palanke, 80-tih godina prošlog veka, procenjivano je da ovde radi oko 4.000 radnika koji prerađuju metal. Raspadom SFRJ, građanskimratom, sankcijama i blokadama koje je EU i deo svetskih moćnika uveo prema tadašnjoj državi, bilo je otežano poslovanje i ovih fabrika.
Osim teškoća u snabdevanjumaterijalima redukovano je i tržište, jer su ova preduzeća dosta izvozila.
NATO bombardovanje nije uništilo fizički ove fabrike, ali je nakaradna privatizacija na nekoliko fabričkih kapija postavila lance i katance, radnike poslala na tržište rada, a potom u mizernu penziju, ili u totalnu bedu. Slično su prošle i mnoge druge fabrike uSrbiji. Uništen je i metalski kompleks u Vojvodini. U Novom Sadu nema „Jugoalata“,
„Jugodenta“, „Petra Drapšina“, „Pobede“… Ništa to nije slučajno, jer stručnjaci specijalnog rata, a on se protiv Jugoslavije i Srbije koja je pravni naslednik prethodne države, vodi decenijama.
Poznato je da je mašinska industrija najbitnija za svaku industriju, odnosno celu privredu. Kada nju uništiš dovodiš ciljanu zemlju u tehnološki zavistan položaj.
U protekle tri decenije malo se dece iškolovalo kroz skamije i, posebno kroz praksu, u velike majstore. Stari majstori radili su ili samostalno u svojim priručnim radionicama u
garažama, pomoćnim prostorijama ili podrumima na starim mašinama, a oni mlađi bolji život potražili su u Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, pa i na drugim kontinentima. I danas ljudi na pragu osme decenije, sa ostvarenim malim penzijama, pomažu sebi, deci i unucima, tako što rade za male i srednje preduzetike. Oni, pored ostalog obučavaju mlađe, one koji na ovakav način uče novi zanat. Priča mi poznanikov sin da se okušao u Nemačkoj, radio par meseci, neće da uopštava već se poziva na svoju lošu sreću ili svoju nesposobnost
da se brzo privikne nemačkom načinu rada iživota. Veli, puno se radi, a kada platiš svešto morašne ostane novca toliko da se isplati odsustvo od kuće, porodice, dece, ostarelih roditelja.
Komšijin sin i snaja sa dvoje dece otišli su u Minhen, ali po preporuci. Dobro su se snašli kao programeri,mogu sebi da priušte zakup kuće od 1.500 evra mesečno i režijske troškove. U Novom Sadu su prodali stan, a to je znak da možda ne kane ni da se vraćaju. Što bi se vraćali ako je njima i njihovoj deci dobro, ako rade posao za koji su seškolovali i ako su zadovoljni primanjima? Prošlog leta nisu dolazili, a ni roditelji nisu odlazili u Bavarsku. Tek ovog proleća, u pauzi dva talasa pandemije, posle druge vakcinacije, posetili su decu.
Sve je lepo, ali kažu da unuci iako se svakodnevno gledaju i pričaju putem telefona, sve teže pričaju naški. Pričaju, ali ponekada zastanu, pa se prisećaju kako se to kaže na maternjem jeziku. Oni verovatno neće zaboraviti srpski jezik, jer taj Minhen nije toliko daleko za doći i otići samo kada bi ova pandemija prestala. Mnogo je teže onim dekama i bakama čija su deca, otišla za poslom i boljim životom preko okeana, Atlanskog ili Tihog, u Kanadu, SAD, Australiju, Novi Zeland… Oni ređe dolaze i tim putem do njih deke i bake sve ređe idu. Osim što je skupo takavo putešestvije je i naporno za ljude u sedmoj ili osmoj deceniji života. Za vreme pandemije i nemoguća misija. Jedna takva baka mi priča da se sa
ćerkom, aživi negde u okolini Melburna, redovno čuje, ali sa unicima i unukama sve ređe. Priupitaju je za zdravlje, a problem je i jezičke prirode. Bakica sve teže razume iskvareni srski svojih unuka koji mešaju maternji jezik sa nekim miksom australijskog engleskog. Bakica veli da će joj uskoro trebati prevodilac za razgovor sa unucima, jernjoj u devetoj
deceniji života, iako je prosvetni radnik u penziji, ne pada na pamet da uči novi strani jezik.
U iseljeništvu i na privremenom radu ima preko milion ljudi iz Srbije. Deo njih, koji su odradili 40 godina u Nemačkoj vrati se u Srbiju, a takvih ima i u Bačkoj Palanci. Njihova deca su ostala u Nemačkoj ili Austriji, Švajcarskoj, Franucuskoj, Švedskoj… i pitanje je da li će se vratiti, a za unučad sumnjivo vrte glavom.
U Srbiji je prošle godine nestao grad od oko 50.000 stanovnika.Toliko je više umrlo nego što je rođeno. Milan Krkobabić, ministar za obnovu sela, veli da će država i SPCđ podržati besplatnu podelu praznih seoskih kuća, a u Srbiji ih po proceni ima 150.000. Već ima onih koji smatraju da to neće povećati natalitet uSrbiji koja vrtoglavo stari. Vratiti mlade na selo samo otkupom i darivanjem nečije napuštene kuće, bez mogućnosti bavljenja farmerstvom,zanatstvom, bilo čime čime će moći solidno živeti pod znakom je pitanja. Drugi kažu da je lepo što Krkobabić želi da oživi selo, ali sumnjaju da predsednik Penzionerske stranke uz pomoć sveštenstva i monaštva i Vlade na čelu sa premijerkom Anom Brnabić mogu sami da podignu natalitet u Srbiji. Mnogo je toga uništeno u prethodnim decenijama agresijom NATO, ali i pogrešnom politikom ranijih vladara u Srbiji koji nisu razumeli istorijski trenutak u kome se svet i mi u njemu nalazio.
Oporavak ne može biti brz. Za preporod trebaju mladi i preduzimljivi muškarci i žene i puno novca za infrastrukturu i dosta ozbiljnih domaćih i stranih investitora. Veliki gradovi se razvijaju, a pomoć treba ne samo selima već i varošima poput Bačke Palanke.
