Када сам у априлу 2020. у сред Ванредног стања кренуо у серију тура „Бициклом кроз Војводину”, међу првим селима кроз која сам прошао било је Деспотово.
Ушао сам у православну цркву, био је Велики петак: „Румени момак у раним двадесетим годинама са ‘отежућим’ бачким нагласком какав скоро нисам чуо, прича ми: ‘Јутрос смо прота и ја служили Царске сате на Велики петак. У Деспотову су Срби староседеоци, има можда десет кућа избеглица из прошлог рата. У Савином селу су све Црногорци. Ајд уздравље, срећан Ускрс ако га већ нисте прославили…’”, написао сам тада.
Пре месец дана јавио ми се преко друштвених мрежа „румени момак”, црквењак из Деспотова, зове се Гавра Тривуновић – пронашао је текст из „Дневника” на интернету и понудио се да ми покаже „шта све још има интересантно у Деспотову”.
Дочекао ме је на салашу његове породице са леве стране пута на улазу у Деспотово из правца Пивница. Сипа ми дудовачу док ми црта подземни пролаз између Дворца Котект у Футогу и Жупног уреда са друге стране пута, који је открио као ученик Пољопривредне школе смештене у том дворцу. Долазе Гаврини мама и тетка, нуде ме ручком али ја морам даље. Гавра ми показује малу содару коју је пре две године покренуо са својим дедом са мајчине стране Славком Жабаљцем, данас најстаријим житељом Деспотова. У содари се налази и неколико фотографија Гавриних предака. На изласку са салаша показује ми два коња са којима учествује на тркама и најављује да ћемо нешто касније посетити овдашњи хиподром који је, каже, бољи од београдског.
Недалеко од Гаврине куће налази се некадашња Железничка станица у Деспотову која је изгубила функцију средином седамдесетих када је затворена пруга Гајдобра – Фекетић. Пруга је извађена, у згради станице живе станари, велики магацин који су некада за складиштење жита и кукуруза „по пола” користила два села Деспотово и Пивнице – данас је потпуно напуштен.
Бака Вида која живи у „боктерници” поред некадашње Железничке станице у Деспотову дошла је у Србију на тракторској приколици у Олуји 1995.
„Живјели смо у једном селу поред Карловца. Син ми је погинуо задњег дана прије него што смо прешли у Босну. Дошла сам овђе са другим сином, снајом и три унуке”, прича ми преко ограде своју причу баба Вида која је прошле године напунила 80. Други син који се повредио и био непокретан, умро је пре пар месеци. Примеђујем дечију трамболину у дворишту: „Снаја и унуке су у Новом Саду али ме обилазе редовно!” Док одлазим испраћа ме бака Видин пас, она га кроз смех дозива да се врати. Размишљам о томе шта све жив човек може да поднесе и задржи осмех на лицу. Велико поштовање и љубав за дивну бака Виду.
На православном гробљу у Деспотову један гроб је „загрлило” дрво, каже Гавра да је исти завршио на насловној страни неког магазина. Ту је и споменик двојици црвеноармејаца који су у околини села оставили кости 1944.
Одмах поред је и католичко гробље, његов немачки део је потпуно обрастао у жбуње које на једном месту прераста у шуму.
Поред Православног гробља налази се оно на којем се сахрањују назарени. Надгробни споменици припадника ове верске заједнице карактеристични су по томе што немају крст нити било која друга обележја – само име и презиме на „узглављу” постављеном у горњем делу плоче. Назарени су у Деспотову као и другим деловима Војводине, у највећој мери Срби који су крајем 19. века напустили православље и прикључили се новој религији. 1925. у овом селу је било чак 170 назарена што се сматра једном од већих заједница.
У свом раду „(Не)видљиви мигранти: Миграције назарена у Северну Америку током комунизма у Југославији” Александра Ђурић Миловановић из Балканолошког института САНУ бавила се овом веома занимљивом темом. Назарени су, наиме, као пацифисти одбијали да узимају оружје и да се укључују у рад политичких организација (КПЈ) што је довело до тога да су након 1949. многи били хапшени и затварани, неки и на Голи оток. Тада почиње процес њиховог исељавања у Северну Америку који траје до 1965. У Деспотову и данас има назарена али их се већина иселила у САД и Канаду.
Током обиласка села Гаври је пукла гума на бициклу и он је дошао до прве куће, оставио ту свој и замолио их да узме њиховог двоточкаша. Предност живота на у малој средини где се сви знају, посебно те сви знају када си сеоски содар. Пролазимо поред затвореног млина који је, каже Гавра, последњи водио неки Ферика из Суботице и после њега није било заинтересованих. Мој водич кроз село показује ми дрвени крст у центру села са „срцем” (гвоздени велики ексер у облику срца) поред којих су све сахране некада раније док није било капеле на гробљу – морале да прођу, без обзира на то у ком делу села је становао покојник. Ту је и продавница „Мозер плус” која је добила име по Мозеру, Немцу који је ту пре рата држао фабрику ликера. Недалеко је и Назаренски храм као и локални Фудбалски клуб „Бачка” који ће за седам година прославити век постојања.
Током историје Деспотово је често мењало свој назив као и број житеља. У писаним документима насеље је први пут поменуто у 13. веку по називом „Сентиван“, вероватно по породици чији је посед био Сентивањи. Током друге половине 13. века помиње се као Сентиванкеси (кеси — село). На самом почетку 15. века (1418) појављује се као Деспот Сентиван, што значи да је био посед неког од српских деспота. Кроз 15. век назив села је Еђазашсентиван, али и Кишсентиван 1559, те Сентиван у другој половини 16. века. И у 18. веку помиње се као Деспот Сентиван, а 1904. Мађари селу дају име Урсентиван. Од краја Првог светског рата зове се Деспот Свети Иван, а после Другог светског рата носи име Васиљево (по руском војнику Васиљу, првом ослободиоцу који је ушао у село). После тога добија назив Ново Васиљево, а своје данашње име Деспотово добија у мају 1952.
Првобитно насеље је имало три уздужне улице и три попречне, које се, уз незнатна одступања, секу под правим углом. Касније се село ширило дуж и око ових улица, па је до данас задржало приближно исти (правоугаони) облик и изглед, а има пет попречник и уздужних улица.
Деспотово је електрифицирано 1952. а 1973. је извршена реконструкција електричне мреже када је и доведена трофазна струја. Године 1970. је асфалтиран пут Силбаш-Пивнице, а 1972. пут према Савином Селу. Те године уграђена и телефонска централа са 40 бројева.
Према попису из 2011. било је 1.853 становника.
Дугачке, ушорене, широке улице, комшије с којима се знате у душу, ритам живота нетакнут временом… А све то на 40 минута лагане вожње од центра Новог Сада. Међутим, од 600 кућа у селу чак 140 је празно а у око 100 њих су старачка домаћинства са једном или две особе…
Основна школа „Браћа Новаков“ из Силбаша има своја истурена оделења ради у Деспотову, Парагама и Силбашу. Овде у Деспотову је 180 ђака, заједно са предшколцима. Њен директор Ђока Милић сваки слободан тренутак користи за рад у воћњаку и међу пчелама, кажу мештани. Овдашњи основци коначно добили и салу за физичко васпитање…
Поред села, 220 хектара под рибњаком у власништву су Земљорадничке задруге „Деспотово“. Постоје од 1971. године, а по сезони произведу око 200 тона рибе. Да би шаран, од млађи коју овде запате, стигао на славску трпезу, треба му три године. Велика погодност је то што се рибњак наслања на Мали бачки канал.
У Деспотову живи и Никола Салаћанин Бата који носи једно од најстаријих породичних презимена у Земуну. И наравно, рођени је Земунац. Широм државе познат је као градитељ музичких инструмената. Пре свега гитара и тамбура. Као врстан певач, био је хориста у „Крсманцу“, „Лоли“, „Београдским мадригалистима”… Бата и супруга му напустили су Земун и доселили се овде, у срце равнице…
Гавра ме води у Коњички клуб „Деспотово” за који са поносом каже да је један од пет најбољих у држави.
Ту се, каже, и његови коњи такмиче. Сваке године овде се организује “Меморијал Проф. др. Никола Пејић”, трка посвећена аутору неколико књига о коњима и касачком спорту која се одржава непрекидно од 2002.
Коњички клуб основан је још 1953, а након паузе рад му је обновљен 1994. године. На челу му је Борислав Попин (узгред, Попине ћете овде наћи у бар 60 кућа). Када би га сада из почетка подизали, не би коштао мање од 2.000.000 евра. Годишње имају два тркачка дана. Овде се скупи преко 100 такмичара са најбољим коњима. Бора Попин држи њих пет.
Хиподром је заиста савршено одржаван, боље од београдског. Тренутно се копа „базен за коње” који није намењен купању него – пливању, наиме у њему ће они да пливају у месту и тако јачају мишиће.
