Богати себи могу да приуште здрав живот

Тешко је (не) бити власт и ускладити развој и заштиту животне средине

175

Једна од тековина демократског друштва је и право на јавни протест, бунт, противљење неким потезима и одлукама власти као што је покрет „Не давимо Београд“, бунт против пројекта „Јадар“…


Тако настају удружења, организације за заштиту природе, градова, човека, а обично их сврставају у зелени покрет… Излазе људи на улице, блокирају путеве и мостове, скрећу пажњу на себе и проблем за чије се другачије решење од понуђеног залажу.

Међу њима има и виђенијих персона, као што су глумице, певачи, интелектуалци, делови дела средња класе која се, иако десеткована последњих деценија, сачувала. И то је добро, али није добро ако се у целој причи зна само једна страна и то површно. Људе треба разумети, јер човек се плаши од непознатог, боји се да ће му наудити.

Осим тога деценије транзиције показале су да се код нас, али и у другим земљама у којима се одиграла или још одиграва транзиција, често дешавало да су у великим пословима крију велике шпекулације, појединци, обично они на власти, богате, а цех на крају плаћају сви грађани и то дуго, дуго…

Премијерка Ана Брнабић, а пренео је “Танјуг”, у разговору са представницима организације “Не дамо Јадар” из Горњих Недељица, између осталог, рекла је и ово: “Стављена је тачка на пројекат “Јадар”, укинут је просторни план, укинута је радна група, укинути су сви акти у вези са Рио Тинтом у смислу дозвола.”

На питање – да ли сада неки други могу да копају литијум у Србији Брнабићка је одговорила: “Не видим како би нека друга компанија могла да дође када се за права нико није ни пријавио, а Влада нема намеру да их даје ником другом.”

Огласила се ресорна министарка рударства и
енергетике Владе Србије проф. др Зорана Михајловић (дипломирала, магистрирала, а докторирала 2001. године на Економском факултету у Београду на тему: “Енергетика и привредни развој – Анализа међузависности на примеру Србије и земаља ЕУ”), а њену изјаву пренела је прес служба министарства:

“Укинули смо уредбу о просторном плану, а то значи да је практично заустављен пројекат “Јадар”. Али, не смемо дозволити да се заустави рударство у Србији, јер ми јесмо рударска земља. Све друго је неистина и незнање и проблем за будућност Србије. Литијум, бакар и злато су критичне минералне сировине у свету, а Србија је богата тим сировинама. Потпуно је несхватљиво говорити да треба зауставити рударство у нашој земљи, јер није истина да је Србија само пољопривредна земља, а да нема потребе за развијањем индустрије и рударства.”

Михајловићева је нагласила да је идеја била да се поред отварања рудника отвори и фабрика батерија и фабрика електричних аутомобила чиме би Србија повећала свој раст БДП-а за још 15 милијарди евра.

– Рударство је будућност, не будемо ли то развијали опет ћемо остати са стране – додала је Михајловићева.

– Србија је међу првим земљама започела истраживања и није погрешно што је тадашња власт дала дозволе, а на крају ћемо бити последњи у експлоатацији литијума. Друге државе су већ почеле експлоатацију, а ми смо одустали. Жалим што нисмо добили резултате студије о утицају на животну средину, јер да смо добили онда би сви који су били против, из разних разлога, видели да се ради о новој технологији. То би био подземни рудник, потпуно дигитализован, са најновијом технологијом, високо софистицираном опремом, са високо плаћеним пословима. Не би било испарења сумпорне киселине, нема пржења јадарита на 1.000 степени, нема течног отпада, нема ничега чиме су месецима плашили грађане.

Професор Економског факултета у Београду др Љубодраг Савић сматра да је одлука да се раскине сарадња са Рио Тинто на пројекту “Јадар” политичка и да носи ризик, али истиче да литијум у Србији треба експлоатисати са новим партнером и уз еколошке стандарде и производњу батерија код нас.

– Не треба клати вола због киле меса, а чини ми се да смо то баш урадили и да неће бити добро за грађане, а колико ће бити добро у политичком смислу за једне и за друге видећемо – рекао је др Савић.

– Рио Тинто је 20 година у Србији на основу нечијих обећања и сматрам да није добро на овај начин раскидати због политичких поена. Рио Тинто, вероватно неће седети скрштених руку, јер је уложио стотине милиона и губи милијарде. До сада смо, углавном губили међународне арбитраже и плаћали штету (плаћали грађани).

И у Бачкој Паланци постоје активисти зелених који се придружују протестима, па и последњем када је реч о Рио Тинту. Али, историја каже да су 80-тих година прошлог века из еколошких покрета у развијеним европским земљама почеле да се стварају политичке партије. Од тада више нико овај покрет не сматра за неозбиљну “хипи политичку снагу” већ као озбиљне политичке такмаце.

Сматра се да су зелени, поред питања екологије, имали увек прогресивне ставове и по питању родне равноправности, права мањина, ЛГБТ заједнице или питања имиграција. У политичкој и економској науци постоји објашњење зашто су овакве странке настале у најразвијенијим државама у прошлом веку.

Из угла економске науке, државе ниског степена развоја махом су пољопривредне и не производе загађење. Како долази до индустријализације и богаћења тако драстично расте загађење и немар према околини. Када државе дођу на висок степен развоја и постану услужне економије и економије базиране на знању тада екологија постаје важно питање и постоји простор да се уложи у очување средине, а загађење драстично опада. Зелени су се на Западу појавили тек када је постигнут висок степен економског развоја. Бројни материјални (егзистенцијални) проблеми грађана били су решени и створен је простор за питања ваздуха, воде, отпада… који су добили на важности.

Из угла политикологије и политичке социологије у различитим друштвима постоје материјалистичке вредности које су људима важне (висина зараде, ниво прерасподеле дохотка), али и пост материјалистичке вредности попут слободе изражавања, родне равноправности или заштита животне средине.

Када се у друштву оствари висок степен богатства и када је задовољен материјалистички критеријум, све већи део становништва има веће амбиције, па пост материјалистичке вредности постају главно питање.

Стручњаци су на основу испитивања утврдили да просечан гласач зелених на западу има високо образовање, солидан економски статус, становници су великих градова и имају друштвено либерално становиште. Решењем материјалног статуса жели да има осећај да се бори за племениту идеју, а заштита животне средине је то. Утврђено је да је њихова гласачка база у великим градовима и универзитетским центрима, али како се иде према градовима средње величине и мањим подршка је слаба, а у руралним крајевима катастрофална.

Било како било, намеће се закључак да је тешко бити власт и обезбедити динамичан развој који је потребан Србији после неколико деценија посртања и пропадања. Додуше, из угла опозиције, па и еколога, тешко је не бити власт, а остварити своје циљеве. Зато, вероватно добар део еколошких покрета за заштиту природе, човекове околине, па ваљда и самог човека, полако прераста у политичку странку, а поред програма (идеологије), прва реченица је – наша политичка странка се бори за власт како би могла да оствари свој политички, изборни програм!

Било би страшно када би у програму писало да ће позатварати све руднике и фабрике, јер би тада грађани озбиљно бринули за плате и пензије, за голу егзистенцију? У земљама Западне Европе, а тако каже наука, зелене, углавном чине солидно стојећи и образовани људи који су решили своје егзистенцијалне проблеме, јер имају солидна примања, стандард и желе чисто и здраво окружење.

Ко су онда зелени код нас? Србија није богата (на 52 одсто просека чланица ЕУ) чак је сиромашнија од најсиромашније чланице ЕУ, налази се у фази обнове. Гради се пуно путева, мостова, пруга, болница, школа… а председник Вучић недавно рече да је у последњим годинама отворено скоро 300 нових фабрика чији су инвеститори из иностранства.

Ипак, случај са рудником литијума није најјаснији. Зар је могуће да једна велика светска компанија две деценије истражује по Србији, да стручњаци кажу да је овај посао исплатив и користан за Србију, а да после пар месеци протеста и блокада путева све буде преко ноћи поништено, да власт и опозиција жале због тога, па и струка и наука?!

Не треба бити велики стручњак па посумњати да ће штета и због рудника, али и евентуалне међународне арбитраже бити голема по пореске обвезнике ове земље. Уколико Србија буде морала да плати да ли ће то урадити они који су потписивали папире којима је Рио Тинто могао да тражи литијум по Србији, или они који су сада поништили све папире, или они због чијих протеста је дошло до поништења свега, или….

Ако се буде плаћало сигурно (јер нема ко други) платиће сви они који нису ни знали за литијум, нису знали за дозволе, ни рудник ни Рио Тинто, политику, зелене, изборе… али знају да је ова политичка игра и те како скупа и глупа.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here