Шта је бити богат у материјалном смислу људи различито замишљају. Сиротиња машта о плати којом може да прехрани себе и породицу, да није гола и боса, сопственом крову над главом, половном аутомобилу од хиљаду-две евра… Средњи сталеж сматра да је стан, кућа, солидан ауто, зарада, или пензија која ослобађа брига од плаћања рачуна, годишњи на мору, евентуално зимовање и солидан штек довољно.
У Бачкој Паланци се, на пример, за богате сматрају они са великом кућом, локално познатом услужном фирмом, са неколико породичних аутомобила престижних брендова, стан у Новом Саду, Београду, кућица, или апaртман на некој од планина или мору, сигуран обрт који доноси добит од стотињак хиљада евра годишње… Гледано светски “сиротиња”.
Како се иде ка већим градовима тако и критеријум, односно граница богатства расте по градацији – богат, богатији, најбогатији, још није ухваћен, покојан?! И док за пословне људе који деценијама имају своје компаније није толико спорно одакле им богатство (осим као и свуда у свету када је у питању први милион долара, или евра) има у Србији, па и Паланци, ликова који се не хвале, али живе на високој нози за наше прилике, а у светском богаташком џет сету су “гоље”. Такви људи свакодневно, чак и не желећи, приказују свој висок стандард, а мало ко зна чиме се баве.
Бројати туђе паре није лепо и један је од најгорих послова на свету, а завист је један од најгорих грехова. Већина људи то зна, али је трачарење о туђим парама омиљена тема у многим главама, па и кућама… Осим, осим ако неко ко је данас пун пара није те паре мазнуо од тебе, државе, односно од свих који плаћају порезе, доприносе и друге бројне обавезе према држави. Ако има таквих (хајде да се правимо да их нема) своју плату треба да зараде порезници, инспекције, полиција, тужилаштва, судови, затворски чувари, а сумњив новац врати држави, па, на пример, направи мост преко Дунава…
У Србији се до средине прошле деценије сматрало да је најбогатији Миодраг Костић који се позиционирао са МК групом. Он је тада чак сврставан међу пет најбогатијих
људи у региону који чине државе бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Додуше, и тада је речено да је пре њега најбогатији Србин у Србији био
Мирослав Мишковић, оснивач и власник Делте. Наводно, његов рејтинг међу богаташима у овом делу Европе малко је опао када је држава почела да чачка по пореклу иметка, транзиционим трансакцијама и ко зна чему.
По доступним подацима данас може се наслутити да је Мишковић поново вратио лидерску позицију међу ловаторима у Србији. Власник је Делта Агро Групе која је водећи извозник воћа и житарица код нас. Од продаје Делта банке италијанској банкарској групацији Интеса, малопродајног ланца Делта Макси белгијској групацији „Delhaize“, Делта осигурања италијанској Ђенерали Групи и шопинг молова у Београду и Подгорици јужноафричком фонду „Huprop Investments“, Делта је инкасирала више од две милијарде евра.
Од 2021. године Делта је власник београдског Сава центра, а почела је и бизнис са регионалним „е-commerce“ платформом Ананас. Или, на пример, по подацима на
једном од сајтова у 2020. години „DeltaReal Estate netodolit“ остварила је нето добит по запосленом од 17 милиона динара.
Аутокоманда ДОО по запосленом исте године остварила је добит од 39,5 милиона динара, фирми МИОНИ ДОО нето добит у 2020. години порасла је за 657 одсто (!), а Напредак ДОО у Старој Пазови исте године бележи раст нето добити од 525 одсто!!!
Има у Србији још богатуна, али када се крене у свет све постаје некако мало… Министар финансија у Влади Републике Србије Синиша Мали ових дана, са правом,
поносно је изјавио је да ће први пут у историји годишњи бруто домаћи производ бити већи од 60 милијарди евра! То је велики помак за земљу која је деценијама трапаво
вођена, била запарложена и заглављена у деоби бивше државе.
Председник Србије Александар Вучић покренуо је и успешно води обнову земље. Главни циљ је да се овде, на Балкан, привуче што више страних инвестиција. Без
фабрика и страног улагања нема ни помака на боље, кажу економисти. Статистика каже да је просечна плата у Србији у јулу ове године достигла 73.114 динара. То је
добро, али није добро што пензије, раднички минималац и плате запослених у јавном сектору све више заостају за растом просечних зарада у Србији.
Послодавци знају да је тренутно, поред скупе енергије и рецесије у најави, највећи европски проблем недостатак радне снаге, посебно квалификоване. Послодавци у времену инфлације дижу плате када они хоће, а држава пензије, зараде у јавном сектору и минималну цену рада једном годишње и то колико она хоће.
Посебно је осетљиво питање пензија, јер људи у трећем добу углавном више нису за посао, односно тешко могу да остваре додатни приход, а основни трошкови у минималној потрошачкој корпи давно су прешли 31.000 динара колико је просечна пензија у Србији и 35.000 динара колико је минимална зарада.
Министар Мали, али и други од власти, у последњих шест месеци готово недељно најављују повећање пензија за 9 одсто од новембра (прва већа пензија 10. децембра), а друго за 11 одсто од 1. јануара 2023. године (увећана пензија 10. фебруара). И док политичари месецима најављују повећање, трговци већ неколико пута ове године подижу цене истих основних животних намирница.
Поскупела је струја, гас, комуналије, а права је вештина наћи нешто што ове године није поскупело, а још теже да је нешто, сем голог живота, појефтинило. Најреалнији су они који тврде да су инфлација, раст банкарских камата, односно поскупљења… већ појели најављено повећање прихода и још приде.
Наводно, крива је швајцарска формула (крива је левча кажу стари) по којој се обрачунавају пензије, па све личи на причу да је за високе рачуне крив компјутер!!! Та формула јесте крива, колико и они који је не мењају, што из године до године пензије све више заостају за просечним платама.
Многима није јасно како ће се испунити обећање Владе да ће за две године просечна пензија бити преко 50 одсто просечне плате у Србији?! Чак и да просечна плата стоји,
а неће, тешко је у то поверовати.
Доста старих је у времену детињства слушало бајке у којима се говорило о краљевима, царевима, султанима… Уверили су се да је све то измишљемо како би деца лепо сањала. Док око два милиона грађана Србије (пензионери и радници са минималцем са члановима породица) натежу како би преживели по народној “као пијан са гаћама” у свету има богатих да богатијих (не) може да буде.
У југоисточној Азији на острву Борнео налази се држава Брунеј, а лоцирана је на обали Јужног кинеског мора и копном се граничи са Малезијом. По подацима из 2010. године тамо жииви око 400.000 становника (мање од Новог Сада), држава је апсолутна монархија под султаном који проводи шеријатски закон и муслиманску праксу. Економски раст од 1999-2008. године износио је 56 одсто (!), па се овај султанат претворио у новоиндустријализовану државу. У тој држави влада султан Хасанал Балкаих Ибни Омар Али Сајтудијен III од Брунеја и сматра се за једног од најбогатијих владара у свету.
Вредност његове имовине процењена је на 35 милијарди евра, или више од пола нашег рекордног БДП планираног у овој години. Гинисова књига је забележила да је власник рекордно највеће палате на свету површине од два милиона метара квадратних (!), а има: 1.700 соба, 257 купатила, 110 гаража, пет огромних базена, 564 лустера са 51.000 сијалица, купола је од 22 каратног злата. Поседује 7.000 аутомобила: 365 ферарија, 275 ламборџинија, 258 астон мартина, 172 бугатија, 230 поршеа, 350 бентлија, 600 ролројсова, 265 аудија, 237 БМW, 237 јагуара, 237 ровера…
Извесна Шенон, 1997. године је изабрана за мис Калифорније, а потом и САД, открила је да је на двору поменутог султана била сексуална робиња. Тамо је дошла, наводно да ради на промоцији и маркетингу за плату од 3.000 америчких долара ДНЕВНО!!! У реалности је даноноћно била на услузи, односно била је подвргнута понижавајућем третману и 32 дана била затворена у султановој палати. Рекла је да је поред ње у султановом харему било од 30 -100 жена. Шенон је по повратку кући покушавала да тужи султана ињеговог брата (принц) пред америчкимсудовима, али је оптуженима одобрен имунитет од законског гоњења обзиром да су шефови држава?! Толико о праву и правди!
Србији не требају овакве приче, али треба сваки евро за нове фабрике. Званично у првих осам месеци ове године код нас је, поред рата у Украјини, енергетске кризе у Европи и најаве рецесије у ЕУ и САД, стигло 2,66 милијарди евра страних инвестиција или 1,2 одсто више него 2021. године када је за 12 месеци уложено 3,9 милијарди евра. Председник Вучић рекао је да је важно да се наставе нова улагања, а тиме се решава део проблема са платним дефицитом. У овој години највише су инвестирали “Cidjin”, “Tojo tajres”, “Linglong”, “Behtel – Enko”, “Континентал”…..
Професор Економског факултета у Београду Милорад Филиповић каже да у условима када се може очекивати рецесиона криза у најјачим државама као што су Француска, Италија, Немачка… када су велике нејасноће – каква ће бити енергетска ситуација, како ће се кретати даљи политички и економски односи са Русијом и Кином – може се
очекивати пад инвестиција. За сада код нас то није случај и то је добро. Чак и да је реч о компанијама које већ послују код нас то је добра препорука за друге улагаче. То значи да смо кредибилан партнер који одржава своју реч. Нико овде не долази зато што нас воли већ сви очекују добру и профитабилну производњу.
„Чим је криза инвестиције се коче“, додаје Слободан Аћимовић, такође професор ЕФ у Београду. „То нема везе само са Србијом. Тешко је стање инвестиција у Немачкој, нарочито у грађевинарству, а наше се још добро држи. Тамо је стало, јер су неке ствари набављане у Русији, а сада их нема. Тешко је предвидети нове инвестиције, али оно што је ушло у план ићи ће даље. Ако је ко могао да “искористи” рат у Украјини и да себи обезбеди добру позицију то су Турска и ми. Руске фирме долазе овде и инвестирају“, закључује Аћимовић.
