Bolji život donose veće plate i penzije

Cenom hleba u novom milenijumu (ne)čuva se standard

248

Nekako uvek u vreme i posle žetve pšenice glavna tema među ratarima, ali i mlinarima, pekarima, a pre svega velikim trgovcima, glavna tema je „nova“ cena novog roda.


To je postalo nekako normalno, bez velikog obrazloženja, jer, objektivno od kako i za hranu važe tržišni zakoni, “nema ko” da se ljuti zašto je nešto pojefitnilo (što je ređe) ili poskupelo (češće).

Prošla su vremena kada se sa cenom hleba manipulisalo, pojedini politačari na ovim prostorima pre par decenija obećavali su veknu za jedan dinar, neki čak i besplatan hleb…

Pokazalo se da su luda vremena donosila i sumanute ideje i njihove autore. Hleb i njegova cena i kod nas, kao u većini sveta, poodavno nije socijalna već ekonomska kategorija.

Država u kampanji žetve otkupljuje za svoje robne rezerve (svaka ozbiljna zemlja ih ima) nephodne količine koje su simbolične u odnosu na ukupan rod u Srbiji. Ta cena u vremenu po žetvi predstavlja neki orijentir i za druge otkupljivače.

Najveći profit uvek ostvaruju najveći trgovci pšenicom, grosisti. Sa svojevremenim dolaskom Nemaca u ovaj deo Bačke trgovina pšenicom, njena prerada i prodaja postaju unosan biznis. Kasnije je stvoren kompleks inudstrijskih grana koji koriste sirovinsku osnovu koju dobijaju iz poljoprivredne proizvodnje. Ranije nije postojao termin “agroindustrija”, odnosno nije ga bilo u klasifikaciji delatnosti za imenovanje oblasti, grana i grupa delatnosti. Počeo je da se koristi sa planskom privredom u prošlom veku i naglom industrijalizacijom tadašnje Jugoslavije. Zbog sveobuhvatnosti i složenosti sve češće se koristi ovaj termin.

U Bačkoj Palanci u drugoj polovini prošlog veka niklo je dosta preradnih kapaciteta kao što je fabrika za preradu ječma i proizvodnju pivskog slada (60.000 tona), “Žitoprodukt” sa silosima kapaciteta oko 25.000 tona, mlinom i parnom pekarom bio je najveći u ovom delu Bačke, osim Novog Sada.

Radila je i Fabrika stočne hrane “Bačka” (popularno mešaona) uvezana sa sada AD “Bačka”, farmom krmača i tovnih svinja, klanicom. Mlinovi sa silosima ( kao i “Jedinstvo” u Gajdobri) solidnog kapaciteta bili su i u pojedinim okolnim selima. Početkom novog milenijuma i privatizacijom koja je napravila pustoš, prestali su sa radom mnogi poljoprivredni preradni kapaciteti u celoj Srbiji, a posebno je pogođena Vojvodina i Bačka kao najveća žitnica.

Desetine hiljada hektara plodne zemlje pojedinačno kupovali su tajkuni i ljudi sumljivih delatanosti koji su rangirani – bogat, bogatiji, najbogatiji, još nije uhapšen. Zemlja je u ogromnim kompleksima kupovana po ceni za 500 evra po hektaru.

Danas ta ista zemlja po hektaru, a navodno je privatizovana, na tržištu vredi od 10.000 do nekoliko desetina hiljada evra. Ugašene su kooperacije, propadale su desetine pa i stotine hiljada hektara dugogodišnjih zasada voća i vinograda. Na desetine hiljada radnika ostalo je bez posla i neisplaćenih plata za nekoliko godina, a stvoreno je par desetina srpskih spahiluka. Njima stalni radnici nisu potrebni, jer su im centrale u Beogradu ili inostranstvu, a preko poslovođa obezbedjuju za sezonu radnike na dva-tri meseca.

Danas se čuju i ekonomski stručnjaci, odavno poznati po svojoj (neo)libernoj kapitalističkoj dogmi, koji tvrde da je u poslednje tri decenije mnogo toga katastrofalnog, maćehinski urađeno prema srpskoj privredi. Nije uništena domaća industrija samo NATO bombama već i nakaradnom, burazersko-kriminalnom privatizacijom. Ostali su i razvili se samo retki industrijski kapaciteti koji su našli velike strateške partnere iz sveta. Svi oni koji su čekali sa privatizacijom, pa potom postali plen domaćih tajkuna uglavnom su (pre)prodavani, ili su propali.

Dobro su prošli samo oni radnici čije su firme privatizovane prve, po zakonu Ante Markivića, svojevremenog premijera Vlade SFRJ. Radnici “Sintelona” (prva privatizacija u Jugoslaviji) dobili su čak 90 odsto procenjene vrednosti kapitala firme, 10 odsto pripalo je državi (u kasnijim privatizacijama državi je pripadalo 90 odsto), odnosno PIO, a pravo na po nekoliko akcija ove uspešne fabrike imali su i zaposleni u društvenoj nadgradnji.

Kod nas su dobro prošli još i zaposleni u Pivari “Podunavlje” u Čelarevu i Fabrici pivskog slada “Maltineks”. Te firme su kasnije potpuno otkupili svetski brendovi “Tarket”, “Karlsberg” i “Sufle”. Pomenuti liberalno kapitalistički ekonomisti smatraju, iako su protiv bilo kog oblika socijale u privredi, da bi bilo mnogo pametnije, od učinjenog da je urađena neka vrsta agrarne reforme sa zemljom koja je bila u vlasništvu države i društvenih preduzeća.

Ako to nije učinjeno u vremenu vladavine Slobodana Miloševića, to se moglo uraditi sa vreme vladavine DOS-a. Moglo, ali nije, jer čuje se da stručnjaci nisu imali kome to da kažu. Jesu napisali u pojedinim izbornim programima političkih stranaka koje su činile vlast s početka novog veka, ali niko od 12 vladajućih partija i partijica to nije sproveo. Jedni kažu da to nisu uradili, jer nisu znali, a drugi tvrde da je bilo lakše pošto poto prodati nešto što nije tvoje, pare potrošiti i ovajditi se, a nek ore i kopa ko mora. Mali i srednji seljaci, većinom su uništeni, zaposleni u poljoprivrednim preduzećima i poljoprivrednim kombinatima ostali na ulici bez zemlje i primanja.

Agrarna reforma i besplatna dodela zemlje nije strana Srbiji, ali ni drugim zemljama koje su danas mnogo razvijenije od nas. Marija Terezija je delila Švabama, srpski dobrovoljci su dobijali posle Prvog, a kolonosti posle Drugog svetskog rata. Koštunica je najavljivao farmerstvo kao u Danskoj sa davanjem na korišćenje do 50 hektara porodicama koje će decenijama pod jasnim uslovima proizvoditi hranu. Obećao pa nije uradio.

 

Pokazalo se da su “revolucionari”, oni koji ruše neku prethodnu lošu vlast, i sami loši vladari. Glasni su i oni koji kažu da je u životu, posebno u privredi, isto kao i u fudbalu gde postoje igrači koji su zaduženi da razbijaju tuđu igru, a drugi su zaduženi da grade sopstvenu.

Oni koji su došli posle bombardovanja, kada je domaća privreda načeta prošlim režimom, sankcijama i blokadama spolja, te građanskim ratom na prostorima bivše države, a NATO bombama mnoge fabrike uništene i fizički, očito nisu znali da rade posao obnove države i stvaranja boljeg života svima koji na ovim prostorima (pre)dugo čekaju.

Nekadašnji savetnici se pravdaju da prvih 12 godina vlasti u ovom veku nisu imali koga da savetuju. Kod Miloševića su dugo bili opozicija i, navodno loše živeli, bez privilegija i lepog standarda.

Sada sa skoro decenijskim opozicionarskim stažom u vreme vladavine SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem, prizivaju međunarodnu arbitražu, pomoć, žele da sa cenzusom od 1,2,3… odsto uđu u Narodnu skupštinu, pa ako može i u vlast, pa opet malkice i oni da voze… Priča prepoznatljiva iz prošlosti kako našeg naroda i države tako i u svetu.

Sada se u pojedinim medijima pojavljuju navodne neobjavljene priče o bitnim momentima iz naše novije istorije u poslednjih pola veka. Nije bilo ovako nego onako, neko je lagao, neko nije hteo da kaže istinu, a sada hoće, mada je umro! Novi publicisti, koji u vremenu o kome pišu nisu bili rođeni, “moraju da nam kažu kako je bilo”.

Istina je da u istoriji ima dosta izmišljenog, pa i namerno slaganog, falsifikovanog kako bi se istorijski nešto opravdalo ili sakrilo. Ponovo se vraćamo na priču o hlebu, a po legendama on je došao glave i nekim krunisanim glavama.

Početkom poslednje četvrtine 18 veka orodile su se dve velike porodice, Habsburgovci i Bourboni. Francuski kralj Luj XVI oženio se Marijom Antonaetom, jednom od brojnih kćeri austrijske vladarke Marije Terezije. Iako istoričari, ali u zavisnosti od biografa, kažu da je nova kraljica od naroda lepo dočekana drugi su o njoj pisali sve i svašta. Te volela je da se kocka, a nije znala, trošila, rasipala, imala ljubavnika… Kada je postala kraljica u Parizu je vladala velika nestašica hleba, pa je, navodno nepravedno Mariji Antonaeti pripisan citat: “Ako nemaju hleba neka jedu kolače”. Nema ni jednog dokaza da je ona to ikada rekla.

U francuskoj je nastupila glad zbog loše žetve, a Luj je svojim merama doprineo velikom poskupljenju hleba. Navodno, kada je čula za nestašicu hleba u Parizu napisala je: “Izvesno je da su se ljudi prema nama lepo odnosili uprkos vlastitoj nesreći. Mi smo sada još više obavezni da jače radimo za njihovu sreću”.

Bilo kako bilo pred kraj veka ubijen je njen muž, a potom je na giljotini završila i ona. Revolucija je surovo uradila svoje, navodno kaznila tiraniju, a neko je populistički smislio da je za sve kriva nestašica hleba u Parizu. Teško je poverovati da je Bastilja pala (samo) zbog hleba.

Kao osnovna hrana je bitan, ali njegova niska cena teško može da čuva standard naroda posebno u ovom veku. Standard da sačuva i život da učini boljim, mogu znatno veća plata i penzija od sadašnjih 200-300 evra. Onda bi malo ko primetio da je kilogram hleba 6 puta skuplji od kilograma pšenice, a da četvoročlanoj porodici sa primanjima od 36.000 dinara (ima ih dosta) mesečno treba barem 30 kilograma hleba – 3.600 dinara.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here