Прича човек, дебело зашао у осму животну деценију, да ће скоро тридесет година како се доселио у Бачку Паланку, а да о овој вароши мало зна и да се скоро ништа није променило од његовог доласка.
Зна где је пијаца, аутобуска, Дом здравља, поједине продавнице, кафане, Суд, Општина, социјално, Дунав, зна комшије… Вели, дошао је овде у равницу јер се распадала претходна држава. У Босни рат, у његовом крају шаховница, у тазбини љиљани… Тако решише ондашњи домаћи и светски политичари. Као да је реч о оставинској расправи њихове очевине, као да је била насилна комасација, као…
Где ће ако не међу своје који су се раније доселили у ове крајеве. Рећи ће да је мислио како се овде добро живи, али се уверио да се овде само више ради, а да је живот тежак, сличан ономе у његовом завичају. Ваља помоћи деци, одхранити, ишколовати унуке, а када се и то деси они оду у свет. Неће нико у завичај ђедова, па ни у Паланци ретко ко да остане. Хоће у Европу, Америку, Аустралију… кажу свуда је боље… Да ли је боље или није зависи од тога шта човек жели од живота, али је чињеница да од прича о патриотизму попут Шантићевих стихова “Остајте овде…” мала вајда.
Одавде одлазе и добро стојећи сигурни у себе, али првенствено сиротиња жељна да радом оствари бољи живот, а овде то, за сада, већина не може. Чини се да у Србији (слично је и у комшилуку), између осталих, поред честитог радништва и паора, остају све бројнији политичари, транзицијски добитници, ратни профитери, муљатори, они који су читавој породици обезбедили државни посао, естрадњаци, нарко дилери, преваранти… Сви они добро могу да живе само овде, па не желе да иду у бели свет где су две нуле. Седа глава која са својима после три деценије није успела да се снађе каже да је, поред мале пензије, радио на њивама, градилиштима, чувао фирме, али једва за хлеб, млеко и увек дужан. Вели да има његових земљака који су се снашли, некима чак и добро иде, постали богати, али њему и његовима никако да крене.
Пар пута тражио помоћ, али ни род рођени више није оно што је био. Сада шетка по пијаци, нешто (пре)прода и има времена да размишља. Када се велики туку највише страдају мали и слаби што смо осетили. Ако је неко жељан рата у кући му био, јер ми Срби, барем нормални, не волимо ни ратне ни каубојске филмове. Српски корпус је у прошлом веку исцрпљен и десеткован од Балканских ратова, па Великог и Другог светског рата, па грађанским ратом у Југославији, те НАТО бомбардовањем СР Југославије. Када смо ми били под блокадама, санкцијама, када смо били кажњавани и живели у беди и сиротињи, далеко већој него бројни данас, други су се развијали, градили, растао им животни стандард.
Сада када председник Александар Вучић жели да барем делом надокнади оно што је Србија изгубила у протеклим деценијама због катастрофалне политике Милошевића и аматерског вођења државе и лоповске приватизације ДОС-а, испречила се виша сила. Две године пандемија корона вирусом, па светска енергетска и економска криза због рата у Украјини… Они који су се у претходним деценијама и годинама у Србији “снашли” теше нас да смо ми издржљив народ, па ћемо и ово истрпети. У исто време, као и у време НАТО бомбардовања и времену силних несташица, они се одмарају на егзотичним дестинацијама, сликају на јахтама, шаљу поруке путем друштвених мрежа, показују преплануле пластичне голе гузице и груди, пркосе сиротињи…
А сиротиња к’о сиротиња. На вест о рату у комшилуку (од Београда до Кијева ваздушним путем око 1.000 километара) задњу пару даје за јестиво уље, шећер, брашно, дрва…, а заборавља да се не можеш снабдети за цео живот. Трговци причају да и даље није реткост да поједине муштерије по плати или пензији купују десет литара уља, џак брашна, 10-ак килограма шећера, а није време пекмеза, слатког или печења ракије. Они који немају за залихе убедили су себе да је пост здрав, јер страхота је погледати цене меса, рибе, сланине, кобасица… Готово све по килограму хиљадарка. Па ко има, ко воли, може и сме да једе нек изволи.
Медији јављају како је, на пример, у Немачкој криза јер поскупљују енергенти, храна… Поскупљују и код нас само што је код нас минималац 300, а просечна пензија 200 евра у динарима. У Немачкој је просечна плата скоро 3.000 евра, а најнижа 1.600 евра. Пошто је просечна пензија 45 одсто бруто просечне плате значи да је и просечна пензија скоро 1.400 евра. Немачка од 1. јуна повећава пензије за 5,6 одсто и њихови пензионери нису задовољни. Због ових бројки не треба поредити оно што није упоредиво и рачунати шта је коме скупо, а шта јефтино. Бачка Паланка, па и цела Србија, као да се тренутно налазе на планети чуда!
Енергетски смо зависни од руског гаса, а ако нема гаса нема ни производње у фабрикама, нема плата, нема пензија, нема грејања, нема… ЕУ и САД врше притисак да уведемо санкције Русији ако желимо у Европу, па узгред, неко од бриселских и америчких чиновника спомене и могуће санкције према онима који се не ускладе са политиком ЕУ, САД и Велике Британије. Председник Вучић иде у Грчку и тражи решење, а једно од њих је и прелазак на амерички гас који бродовима треба да стиже у луку на обали Егеја где се гради терминал који би природни гас замрзнут у масу сличну желатину поново вратио у течно стање и тиме би се, вероватно делом могле да подмире потребе Грчке, Бугарске и Србије за овим енергентом. Тај гас био би, вероватно “мало” скупљи од руског који не би могао у потпуности и брзо да буде замењен. Скептици кажу да је то прича која подсећа на пресипање из шупљег у празно.
Јер, ако смо сада енергетски зависни од руског гаса када би прешли на амерички били би потпуно зависни од њих. Циљ је и једних и других продаваца природног гаса и других енергената, али и друге робе, да остваре монопол и да не само диктирају цене већ и политику земље која је зависни (вазал) купац. Време је, каже наша званична политика, да Србија гледа себе и да одлуке доноси првенствено (колико се то данас у свету може) у свом интересу. Краткорочни потези су можда тренутно најисплативији, али дугорочно могу да буду катастрофални. Да се не би то десило добили смо мобилног председника државе који, поред осталих посета, путује у Берлин на разговор са немачким канцеларом Шолцом и вероватно неће причати о чају и ситним колачићима. Од праксе бројних (о)позиционих политичара седења у Београду и бројању бројница, давања изјава у ТВ студијима и кабинетима по принципу реплике и свезнајућих аналитичара нема вајде.
Пре неколико деценија, у времену СФР Југославије, требало је да се изграде у Србији четири нуклеарке (једна код Паланке) снаге као што је “Вестингхаус” изградио “Кршко” у Словенији. Тада су се појавили некакви “паметни” еколози (упућени кажу лобисти некога и нечега) и држава је одустала од нуклеарки, а даље је историја. Надлежни кажу да у Србији пола века није улагано у нове енергетске капацитете, а по преузетим међународним обавезама за мање од две деценије морамо да гасимо термоелектране. И данас Србија има грдних проблема, јер је угаљ који користе електране лошег квалитета, па се дугорочно спас види у једној јачој нуклеарној централи и хидроелектранама на Дунаву и Дрини, јер природног гаса немамо.
Потребна нуклерка коштала би између 10-12 милијарди евра, градила би се кредитом око деценије, а потребни су и кадрови којих у Србији нема. Спомињу се мини нуклеарке, па учешће у градњи нуклерке у комшилуку… Компликовано да компликованије не може бити, а без енергије нема живота. Где је Бачка Паланка у овој причи? Наша варош јесте лепа, али са све мање и мање душа. Све што погађа Европу и Србију погађа и нас и још мало више. Јер, у нашој општини држава пола века није реализовала ни један капиталан пројекат. Неки старији кажу да је 1972. године почет, а 1974. године пуштен у саобраћај мост преко Дунава који је спојио Паланку и Илок и да је то урадила тадашња држава. Није тачно да је СФРЈ финансирала градњу, јер мост је грађен средствима општина Бачка Паланка и Вуковар, (похвалио Броз на
отварању) као и “Војводинапута” (годинама наплаћивана мостарина) и банкарским кредитима (деценијама враћани).
У последњих пет деценија на овим просторима државе су се мењале, односно пропадале и поново правиле, све су редовно узимале порезе и доприносе од овдашњих фабрика и грађана, а ни једна ништа капитално није изградила у овом делу приобаља Дунава. Када ће и да ли ће ико се сетити да људима у овом делу Бачке и Срема (не како политичари воле да кажу ДАЈУ) ВРАТИ део средстава која су делом трошена за развој других региона или сулудо спискана у ратове и измотанције појединих политичара? Овдашњи народ чека одговор.
Приликом недавног предизборног скупа СНС у овој вароши председник Србије Александар Вучић (тада као председнички кандидат) и сам је констатовао да БачкаПаланка у обнови Србије која траје годинама није добила НИШТА! Најавио је изградњу једне велике фабрике великог инвеститора и на основу тога, вероватно нова радна места. Обећао је брзи друм од Бегеча и НовогСада, али за сада ће ова џада, која треба да води до границе са ЕУ, бити само проширена и биће “ремонтован асфалт” ДО ГЛОЖАНА (то је најавио и Игор Мировић као прву фазу). То није брзи пут, јер како рече Вучић, накнадно је утврђено да за тако нешто није урађен ни пројекат. “Путеви Србије” расписали су тендер за главни пројекат за грађевинску дозволу моста преко Дунава Бачка Паланка – Нештин, а на поменутом митингу у центру вароши (после скандирања дела присутних “хоћемо мост” очито не знајући за овај пројекат) председник Вучић није обећао ћуприју већ је рекао да ће видети уз констатацију – колико то кошта!?
Коштао, више-мање, као и сваки мост преко Дунава код Новог Сада, Ветерника, Футога… или Београда… Највише ће коштати ако се овде ништа не уради, ако млади не буду имали где да раде, ако се не успостави веза безграничних баријера између Бачке и Срема, ако радно способни оду за бољим животом, ако Паланка (п)остане слепо црево, а цео регион опусти, па заједно са нашом лепом варошицом уместо Бачка буде (ПРА)СТАРА Бачка Паланка, а цела Србија се смести “под две-три градске шљиве”.
