Da li danas znamo šta (ne)ćemo?

U eks Jugoslaviji kod Bačke Palanke i Mladenova planirali nuklearke

986

U Srbiji od 1989. godine je na snazi moratorijum na izgradnju nuklearki. Predsednik Vučić nedavno reče da se takva odluka mora preispitati u skladu sa vremenom, potrebama i mogućnostima zemlje. Od te odluke do danas promenio se svet, naša država, način života, potrebe, gledanje na energiju kao nephodnu za opstanak i napredak ovakvog i budućeg čovečanstva.


Srbija je okružena nuklearkama (10-tak) – u Rumuniji „Černa voda“, a u planu do 2030. godine još jedna od 1.000 megavata. Mađarska ima „Paks“ sa četiri reaktora i zadovoljava 40 odsto svojih potreba za strujom (planira još jednu), odavno radi „Krško“ u Sloveniji, a u planu je „Krško 2“, Bugarska ima „Kozlodanj“ sa dva reaktora od po 1.000 megavata… U svetu radi 372 nuklearki sa 440 reaktora (u 31 zemlji), a postoji 150 plovila na nuklearni pogon. U SAD radi 106 nuklearki instalisane snage preko 100.000 megavata, Francuskoj 63 sa 75.000 megavata.

Po zadovoljenju potreba zemlje galskih petlova za energijom, 60 odsto proizvodnje izvoze. Kina gradi najviše novih nuklearki. Srbija može samo finansijski da participira kod nekog u komšiluku sa oko 10 odsto, a to je nešto preko milijardu evra! Japan ima 55, Rusija 32, Nemačka 20 (ali ih je zatvorila i dovela sebe u energetski problem). Pre osam godina objavljeno je da je u svetu bilo u izgradnji 68 civilnih nuklearnih reaktora u 15 zemalja (u Kini 28). U SAD je pola reaktora dobilo produženje licenci na 60 godina, a nove nuklearke su treće i četvrte generacije i stručnjaci tvrde da su apsolutno sigurne i na najjače zemljotrese.

Zagovornici „atomara“ tvrde da je nuklearna energija izvor održive energije koja smanjuje emisiju ugljen dioksida (najčistija i najjeftinija), a protivnici tvrde da nuklerna energija predstavlja pretnju za ljude i okolinu! Evropa je zacrtala da u narednim godinama značajno poveća proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije (vetar, voda, sunce, plima, oseka), da smanji korišćenje fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas…). To je izgleda lakše želeti i planirati nego ostvariti. Problem je stalna glad tehnološkog razvoja za većim količinama energije. Na nebo, sunce, vetar, vodu čovek još ne može da utiče konstantno (nikada verovatno neće ni moći), da deluje po njegovoj želji i megalomanskim prohtevima. To je dobro, ali nije dobro što se često, pa čak i od navodno kompetentnih upotrebljavaju reči koje bi trebale da informišu, pojašnjavaju prednosti i mane nekog projekta, a one zbunjuju narod.

Malo ko se seća da je bivša Jugoslavija od 1954. godine imala nuklearni program. Po planovima ondašnje eks države (da se 26. aprila 1986. godine nije desila katastrofa u Černobilju) postojale su šanse da čak i kod Bačka Palanke i Mladenova bude izgrađena nuklearka. Raspisan je i međunarodni konkurs, a u Vojvodini je formirano preduzeće „Nuklearka u osnivanju“. U Jugoslaviji do 2000. godine trebalo je da budu izgrađene četiri nuklearke, a do 2025. godine SFRJ je trebala da ima u eksploataciji 23 atomske centrale. U Dalju četiri, a po jedna u Palanci i Bukinu… Ostale su upamćene tribine u Bačkoj Palanci i Mladenovu gde su se čuli argumenti za i protiv. Građani su bili ogorčeni, bojali se atomare, kao i svega nepoznatog. Veći deo medija je plašio ljude, argumenti su slabo vredeli u vremenu kada je Milka Planinac bila predsednica Vlade Jugoslavije koja je već bila na izdisaju. Federalne jedinice bivše zemlje složile su se sa ovakvim planom za nuklearke, sem rukovodstva Srbije i dela javnosti koji su, pored ostalog, upozoravali da se atomske centrale ne mogu graditi samo na osnovu stava elektroprivrede.

Tada se prvo svetu desio Černobilj, Srbiji Slobodan Milošević, Jugoslaviji raspad uz krvav građanski rat… Danas se Srbija obnavlja, grade mostovi, pruge, putevi, bolnice… Dobro je što nismo pogasili svoje termoelektrane, kao neke evropske zemlje, jer i sa njima smo energetski zavisni od ruskog prirodnog gasa. Predsednik Vučić neće moći pred svaku zimu da moli Putina ili nekog drugog, da nam da cenu kubika gasa „na akciji“. Može jednom, možda dva puta, ali ne može se energetska stabilnost zemlje graditi na moljakanju. Zato je razumljivo Vučićevo razmišljanje o učešću u izgradnje jedne, ili više (zavisno koliko para imamo i koliko možemo da se zadužimo) atomske centrale u komšiluku.

Treba vetrenjačama hvatati vetar i pretvarati u elektriku, koristiti sunce (kada ga ima) za eko kilovate. Toliko je potreban ubrzan razvoj Srbije (jer su nam sulude ideje pojedinih vladara odnele barem tri decenije) da nam treba puno i ljudske i električne energije da se približimo razvijenijima. Najgore će biti ako neki lobisti (ima ih uvek i svuda i gde se niko ne nada) stvore atmosferu da mrežom za leptire hvatamo promaju. Zbunjivanje naroda, ne samo u Palanci i Srbiji, već i u svetu, su i najnovije izjave pojedinih naučnika koji tvrde da suvišnu emisiju CO2 (efekat staklene bašte) ne stvaraju fabrike već nešto sasvim treće!? Jedni kažu da se zemlja ciklično hiljadama godina menja, drugi kažu da još neće da nam kažu zašto se klima menja, a sve glasniji su klimatolozi koji tvrde da 100, 200, 300, pa i 1.000 godina za zemlju i njene promene nije isto što i za čoveka. Ma šta to značilo?!

U Bačkoj Palanci država pola veka nije uradila ništa kapitalno mada planovi postoje (kada onda nije ne treba ni sada atomara), a i ono što je planirano pa i obećano, nikako da stigne – kao Godo (on nikada nije stigao). Ovde trebaju fabrike, nova radna mesta, drum do Begeča, najuzvodniji most preko Dunava za dve obale Srbije… bolji život… Problem je, kao i u većini ovozemaljskih mesta, što na ulice, blokade i barikade izlazimo kada znamo šta nećemo, a čak i ne kažemo šta hoćemo. Glasamo protiv stare i aktuelne vlasti, a ne za novu!? Narod, onaj deo koji želi da doprinese napretku, umoran je od političara, raznih analitičara, naučnika, javnih ličnosti, glumaca i glumatanja, pa čak i akademika kojima je prva rečenica kako nešto ne može. Spominju potencijalnu opasnost za ljude i okolinu, a ne kažu da (li) ima rešenja. Čak i istaknuti ekolozi nikako da običnim jezikom objasne šta je „održiv razvoj“, a teoretski su učili na fakultetu.

Sve oko nas je potencijalna opasnost – njive, voćnjaci, herbicidi, pesticidi, veštačka đubriva, amonijak sa farmi, antibiotici u mesu i mleku, izduvni gasovi vozila, pojačana buka, zračenje, loženje uglja, drva, plastika… Čak se i bivši predsednik Boris Tadić, a u kontekstu sada tiražne priče o litijumu, zapitao – da li treba da zatvorimo sve fabrike i rudnike, otpustimo sve radnike, jer svaka fabrika na svoj način prlja okolinu i šteti. Podsetio je eks predsednik da je priča o „RioTintu“, istraživanjima u zapadnoj Srbiji, počela za mandata pokojnog  premijera Zorana Đinđića, da je trajala i za njegovog mandata. Veli da nisu još završena istraživanja i da se ne treba izjašnjavati o tome. Da projekat ima ogroman potencijal za Srbiju, ima ga – konstatovao je, između ostalog, Tadić.

Postoje ljudi koji su i pre pandemije, zabrane okupljanja, posebno u velikim gradovima, bili redovni učesnici svakog okupljanja, protesta, ekscesa, fajtanja… To im je bilo jedna vrsta pražnjenja, ludila, a protiv čega, koga i za čega i koga nisu ni tada ni sada imali pojma. Čak i pojedini mediji, a o društvenim mrežama ne treba trošiti reči, jer je to lični izbor, kao da su poistovetili informisanje i plašenje čitalaca, gledalaca, slušalaca. Kada bi većinu pitali šta je „Rio Tinto“ (reka u jugozapadnoj Španiji), pa i šta je litijum većina bi se verovatno češkala po glavi.

„RioTinto Group“ je anglo-australijska međunarodna korporacija i druga korporacija metala i ruda na svetu. Osnovana je 1873. godine, a danas je svetski lider u proizvodnji  aluminijuma, rude gvožđa, bakra, uranijuma i dijamanata. Od španske Vlade 1880. godine za 3,68 miliona funti firmu je kupila porodica Rotšild. Za litijum naučnici kažu da je zlato novog veka i spada u najtraženije alkalne metale i sirovine na svetu. Taj značaj, kažu stručnjaci, duguje rastu elektroindustrije i električnim automobilima (Tesla, Gugl, Epl…). Najveći korisnici su Evropa i Kina, najveći proizvođač ubedljivo je Australija, a potom Čile, Kina, Argentina, Zimbabve, Portugal…

Stručnjaci tvrde da litijum ima važnu ulogu u efikasnom korišćenju energije u budućnosti i da je važan sastojak u proizvodnji baterija za elektro automobile i eletronske uređaje najvećeg kvaliteta. Svojevremeno je objavljeno da je u Mačvi procenjeno da ima 120 miliona tona rezervi „Jadarita“ (beli, praškasti neradioaktivni monoklinski mineral – hemijska formula natrijum litijum bor silikat hidroksid) koji sadrži 1,8 odsto procenata litijum-oksida – sve to piše američki glasnik za geološka istraživanja USGS. Kao nekada nuklearke sada deo javnosti neće litijum, vele Zakon o eksproprijaciji donet je da država otme zemlju… Vučić je slušao satima seljane i rekao da se ne može dva puta prodavati zemlja koju su prodali kompanijama koje vrše istraživanja, da je Zakon o eksproprijaciji važan zbog drumova, pruga, mostova i svega što se gradi po Srbiji, a ne zbog litijuma… Treba nam zaštita čoveka i njegove okoline, ali trebaju i megavati i iz nuklearki i litijum i mnogo toga, jer kasnimo mnogo, mnogo, mnogo…

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here