Да ли можеш веровати својим очима и ушима?

Између виртуелне реалности и стварне, тешке садашњости

185

Изгледа да коначно и последњем романтику постаје јасно да модерна времена признају само интересно партнерство, а не “братско пријатељство”.


Велике несреће као што је до недавно била пандемија изазвана корона вирусом, па светска економска и свака друга криза изазвана ратом Русије и Украјине, као да доказују да елитама не требају паметни већ до (само)убиства лојални извршиоци, јер памет је (потврђује се стара филозофска тврдња) најгора роба на тржишту – паметнима не треба, а будале су управо то што јесу, јер мисле да су довољно паметне. Није ово само специјалност данашњих модерних времена, јер и ранија, сада (пра)стара времена некада су била модерна.

Данас, за разлику од времена о којима постоје трагови постојања људске цивилизације, човек може да живи у два, паралелна света – виртуелној реалности и стварној, тешкој садашњости. То је, на пример, као када на свом компјутеру видите пројекат прелепог моста преко Дунава који спаја Бачку Паланку и Нештин, односно две најузводније обале Србије на великој реци, или када видите компјутерску слику брзог пута од Бегеча до Бачке Паланке, или нову велику фабрику у нашој вароши која запошљава хиљаду људи, па национални регатни центар у приобаљу Паланке…

То је виртуелна реалност (тога нема), а стварна, тешка садашњост је да се камионски саобраћај одвија кроз вароши да се мора прећи постојећи мост који је граница са Хрватском и ЕУ, да нема нових фабрика, нема нових радних места, уместо обећаног брзог пута проширује се постојећи друм од Бегеча, а у првој фази биће урађен до Гложана… По најавама од пре неколико година Национални регатни центар у Бачкој Паланци требао је да буде завршен 2022. године, а Цврцина бара је још увек иста и на истом месту на рубу града…

Стручњаци наговештавају да би виртуелна реалност могла да буде будућност психотерапије, односно да се већ користи у медицинске сврхе. А шта је виртуелна реалност? То је скуп, кажу стручњаци, техологија које се, у једном смеру, користе за синтетизацију аутентичног склопа визуелних, звучних, додирних, а понекада и других чулних искустава како би се пружиле илузије да практично непостојеће ствари (дефинисане и смештене само у рачунарској меморији) могу да се виде, чују, додирну и осете на неки други (потребан) начин. У другом смеру ове технологије се користе да би аутентично регистровале људске покрете, звуке и друге могуће улазне податке на начин који је рачунару тачан и обрадив.

Оба ова смера, од човека према рачунару и од рачунара ка човеку, користе се да би пружили одређен однос између визуелних светова и људи. Упућенији кажу да се виртуелна реалност може схватити и као медијум, јер у њој учествује више људи. Виртуелна стварност представља коришћење рачунара и специјалних харвердско-софтверских помагала за генерисање “визуелног окружења” у реалном времену које за корисника изгледа стварно. Придев виртуално (латински virtus) означава оно што долази из привида. Онда је то нестварно, постоји само у уму, нема физички облик (уз помоћ софтвера чини се да га има) док је реалност (латински realis) чињенично и стварно стање ствари које постоје имогу бити доживљене.

Кованица виртуелна стварност изгледа контрадикторна и она се може схватити и као креирање нестварног, синтетичног микросвета у стварном постојећем свету. Техологија виртуелне стварности базирана је на чулима вида, слуха и додира и на интерфејсу човек – рачунар. Неки од синонима за виртуелну стварност су и вештачка стварност, сајбер простор, виртуелна присутност, компјутерски генерисано окружење… Чини се да је дошло време када човек не може увек да верује ни својим очима ни својим ушима. Један ИТ стручњак недавно исприча како је својевремено у Јапану, на једној од тамошњих телевизија седам дана емитован програм који је био солидно гледан. Водитељка, новинарка, цео прогам, вести, чак и извештаји са догађаја, саговорници… у стварном животу нису постојали, а људи су веровали да се све то десило, да им прича људски створ, да… Не зна се ко је био више фрапиран када је уредништво програма обавестило гледаоце да све оно што је у претходној седмици објављено, што су видели и чули није се десило и да не постоје људи који су говорили, да се догађаји са којих су видели слике нису десили, да их је неко зезао… гледаоци су били разочарани.

Претеча оваквих догађања, а у складу са тада доступном техником, могла би бити једна радијска драма коју је 30. октобра 1938.године (време велике популарности радија) емитовала америчка радио станица ЦБС. Емитован је директан пренос инвазије Марсоваца на Земљу. Радило се о радио драми “Рат светова” коју је режирао тада двадесеттрогодишњак, глумац и продуцент Орсон Велс. Драма је толико верно приказала наводни напад ванземаљаца на Њујорк да је изазвала до тада незабележену масовну панику широм САД. “Рат светова” настао је по роману енглеског писца Херберта Џорџа Велса. Садржај драме врло је уверљив, директан радијски пренос инвазије током које тензија расте како Марсовци надиру, а САД са њима улази у рат.

Таква паника, а после ове драме објављено је у тамошњим новинама 12.000 текстова на ову тему, данас је “наива”. То са чиме се данас просечан гледалац сусреће у ТВ програмима, на друштвеним мрежама, а посебно они који су заглибили у мобилном телефону, представља реалност која треба да брине. Упућени кажу да је данас у информативном оптицају толико лажи и превара, толико пропаганде да се класично новинарство, односно информисање скоро изгубило. Медији као да плаше народ, а конзументи пропаганде као да више не могу да функционишу без стресних вести, монтираних снимака, измишљених изјава и догађаја…

И у “златно време” новинарства, штампаних медија, знало се да су новине роба и да морају да заинтригирају читаоце, односно купце. Владала је пракса код дела тадашњих уредника да новине најбоље продаје, не тотална лаж ни тотална истина, већ мало истине и малкице лажи. То су волели и сами читаоци, тврдили су психолози, јер у природи је човека да воли да и он сам дода део приче, да он нешто процењује и да испадне да и он зна нешто, па чак и више од самих новинара и новина. Данас психолози упозоравају родитеље да озбиљно схвате зависност њихове деце од мобилног телефона, а првенствено од друштвених мрежа. Ова “ђавоља справа”, или сокоћало, опасна је и за одрасле, али за децу посебно. Претпоставка је да је просечно одрастао, просечно образован и просечно искусан човек толико паметан да може више-мање да разликује лаж од истине, сумњиве информације од тачних, да одбаци непримерене садржаје, али код деце је друга прича.

Дете нема искуства, а нема ни знања, па уме да се деси да његов чист мозак неке ствари које му се у мобилном телефону редовно сервирају прихвата као реалност, истину, нормалан, прихватљив начин понашања, комуницириња… Седећи у истом кафићу само пар столова удаљени једни од других дописују се порукама, не причају, жене са децом прелазе пешачки прелаз, возе бицикли, аутомобил гледајући у телефон… Цитирају глупост и “истините приче” и савете сумљивих научника, лекара, политичара, певаљки, глумаца, криминалаца, наркомана, настраних типова… После дуго времена Војислав Шешељ рекао је једну пристојну велику истину када је констатовао да је после његовог повратка са дугог “службеног пута” у иностранству у Србији затекао као новост велик број наводно елитних политичких аналитичара и велик број стварно елитних проститутки.

Из мобилног телефона искачу наводни извештачи са ратишта у Украјини и констатују “да се у рату може погинути” и труде са да буду објективни. Ратно извештавање је одувек, а посебно сада, чиста пропагнада, део ратне стратегије једне или друге зараћене стране. Да би неко, чак и теоретски, био објективан ратни извештач морао би бити и на једној и другој страни, а то не може. Оног момента када се напише истина једне стране прилаз другој није могућ, а у оваквим ратовима није ни потребан, јер и једни и други довољно и сами добро лажу и правдају своје поступке да тумач није ни потребан. И док се власт у Србији, а посебно председник Александар Вучић очито ангажују да из садашње енергетске, али и све јаче економске светске кризе, наша земља изађе са што мање губитака, нормалним људима на живце иду “свезналице” које свакодневно пуне студија телевизија са националном фрекфенцијом.

О томе шта данашња власт треба да ради како би пребродили најављена, надолазећа још тежа времана говоре бивши политичари и економисти који су одвели земљу у амбис астрономске инфлације од пре три деценије, или они који су почетком овог века распродали и упропастили на хиљаде фабрика, раднике отпустили, а на фабричке капије намакли ланце и катанце. О борби против криминала и оцењивању рада садашње полиције говоре и савете деле бивше полицијске главешине у чије време столовања је цветао криминал, по варошима се пуцало као на фронту, дневно је бројано по неколико убијених у свим већим градовима…

Бивши генерали, официри, “капетани потонулих лађа” бивше државе процењују стратегију, тактику, исход рата у Украјини, а док су требали да бране своју земљу сви ратови и битке биле су изгубљени. Они данас живе са пристојном пензијом у комфорним становима добијеним у времену Тита и Слобе… Хиљаде и хиљаде чланова породица погинулих и рањених, расељених и протераних са простора бивше државе ни данас не зна ни где ће ни како ће преживети наступајуће лето, а не зиму за коју чак и они који требају да уливају оптимизам плаше да ће бити страшно скупа, хладна… Искуснији кажу да у оваквим временима не треба слушати сваку будалу која је умислила да је паметна, јер ако човек то ради онда никада не стигне тамо где је кренуо. У оваквим временима, а то је још давно рекао и чика Фројд, треба постати најбоља верзија себе и једино тако се може помоћи себи, својим ближњима и заједници.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here