Календарски је остало још око четири недеље зиме и око шест недеља (3. април) до парламентарних, председничких и београдских избора у Србији.
У медијима су почеле наменске ТВ емисије, наводне дебате, дуели, јављају се дежурни браниоци и критизери власти и опозиције, поједини таблоиди личе на страначке билтене…
Докоњаци, али они који то воле, пиље у мале екране, савременији “скачу” по друштвеним мрежама, па као да се и они припремају за главну фрку која се обично дешава недељу-две пред изборе.
Оно што је до сада извесно то је да је Александар Вучић (био неко равнодушан, волео га или не), актуелни председник Републике Србије и још увек председник СНС, фаворит на председничким изборима. Најављено је да ће бити носилац свих страначких листа на парламентарним, председничким и београдским изборима.
Како је вишестраначја и избора било је и биће да се они који нису на власти жале како их власт омета у изборној кампањи, власт прича о лоповима и продатим душама… И једни и други спомену како неко планира да покраде изборе, како су неки страни плаћеници, а неки домаћи издајници, неки (пре)поштени, па глупи, неко не може да научи енглески, а неко не зна ни матерњи језик, како неко лепо пева, али лоше прича, за некима се наводно вуче реп из неких претходних мандата…
Почели су тихо и уопштено да се оглашавају и глумци, естрадњаци, певаљке, спортисти па и старлете, али и еминентни научници, уметници, предузетници (тајкуни имају своје гласноговорнике)…
Већина мерка страну, неки већ себе виде како напредују у каријери и како им се увећава финансијски конто или расту некретнине… Напредњаци, са бројним коалиционим партнерчићима, за неке већина бирача не зна ни да постоје, имају чиме да изађу пред грађане. Свако реалан може признати да Србија после неколико деценија пропадања и срљања иде путем обнове. Гради се оно што недостаје, а што је давно требало бити урађено, обнавља оно што је упропашћено у време Милошевићеве владавине, оно што је порушено у време НАТО агресије, односно бомбардовања 1999. године…
Изграђени су и граде се нови путеви, мостови, пруге, болнице, школе, објекти културе и спорта… Све то је значајније јер се ради у времену корона пандемије која траје две године, али и евидентне светске економске кризе, растуће инфлације у свету, па и у најразвијењим економијама и друштвима, времену драстичног поскупљења хране, енергената и свега и свачега, али и компликоване ситуације у свету.
У Европи се спомиње могућност рата Украјине, односно НАТО пакта, и Русије. На Далеком Истоку затегнута је ситуација око Тајвана, а на то острво Кина историјски полаже право као на део своје територије, док им Американци и њихови савезници прете… Искусни људи веле да се ми у те ствари не мешамо, да никоме не треба да дајемо подршку, или га осуђујемо, нити да се оглашавамо без потребе. Ако нас неко јак нешто буде питао и нешто тражио треба добро размислити и проценити шта ће нама, малом, напаћеном народу, најмање бити штетно.
Од Србије се, примера ради, тражи као један од услов за пријем у ЕУ, између осталог, да за пар година 30 одсто енергије производи из обновљивих извора. Вероватно су се многи, па и бирократе из Брисела, изненадили када су утврдили да је Србија већ данас испунила тај захтев и да производи више „зелене енергије“ од многих чланица ЕУ, а од Немачке доста више.
Министарка Михајловић је рекла да ће Србија реализовати пројекат “Ђердап 3” и још неке хидроелектроне на водотоковима којима смо богати и да ће тада наша земља можда бити и лидер у производњи електричне енергије из обновљивих извора. И док нас терају да градимо ветрењаче, да струју добијамо од сунца, примера ради, ових дана француски председник Макрон најавио је изградњу осам великих, нових нуклеарних централа.
Сада Француска има 70-так нуклеарки, 70 одсто производње струје извози, а највише у Немачку. У Србији је скоро четврт века на снази, по стручнима сулуда одлука (закон) о забрани изградње нуклеарки. Све комшијске државе, а све су чланице ЕУ, већ имају нуклеарке и граде или најављују градњу нових.
Струја из нуклеарки је најјефтнија и најчистија, али многи се боје “Чернобиља”. Шта би нам вредило што ми немамо нуклеарке када би, не дај Боже, дошло до хаварије у некој од румунских, бугарских, мађарских или словеначкој нуклеарки. Стручњаци тврде да би Србија била “поливена” нуклеарним зрачењем за 10-15 минута!!! Овако, обично зими, због ниског водостаја, или хаварије у ТЕНТУ, морамо да увозимо (пре)скупу струју, а лети је извозимо као јефтину. Рачуница добра само за пропаст.
У исто време када немачки зелени подржавају протесте у Србији после којих је Влада Србије укинула дозволе за истраживање литијума и отварање рудника у околини Лознице, из Немачке стиже вест да ће бити отворен рудник литијума у долини Рајне, као и у западном делу Португала, такође чланици ЕУ.
Поједини Паланчани стичу утисак да политичари из метропола не причају сањима, а у провинцији као да неће бити избора, а биће их. Локалних избора за које су заинтересовани овдашњи политичари, као и покрајинских неће бити наступајућег пролећа.
Пре пар година барем се шушкало да ће се овде отворити нека фабрика, можда градити мост преко Дунава који би најузводније повезао две обале Србије и, између осталог, решио проблем царинског прелаза који је у самом граду и загорчава живот половини житеља наше вароши. Обећано је да ће бити проширен и асфалтиран постојећи пут (данас је у катастрофалном стању) од Паланке до Бегеча, односно Новог Сада. Сада се о томе чак и не шапуће. Локални политичари, са правом, кажу да то није у њиховој надлежности, већ Републике Србије и Аутономне Покрајине Војводине.
Државни путеви, мостови, пруге, велике, односно капиталне инвестиције… по Закону о локалној самоуправи нису у надлежност локалне самоуправе која за тако неки велик посао, поред осталог, нема ни пара. Старопаланчанин који дуго памти има објашњење зашто пут до Бегеча није поправљен. Вели, у време Броза он је аутомобилом ишао у Карађорђево, тада резиденција председника бивше СФРЈ, а потом председника бивше СР Југославије, па бивше Заједнице Србије и Срне Горе, те сада Републике Србије.
Хајде, јадна ти мајка, да има рупа у асфалту, или да снег и лед нису очишћени када “највећи син наших народа и народности” туда пролази. Тада су и угоститељски објекти – Мотел “Полој” и Хотел “Турист” – били утегнути, све се цаклило, радили су најбољи, школовани конобари… Једном приликом Броз је без најаве свратио у “Полој” и све је било под конац. Једну нову годину чекао је са Јованком и сарадницима у “Туристу”, па потом још једном свратио. Старопаланачка старина вели да се сећа да је Милошевић једном аутомобилом од Бегеча дошао до Паланке, односно Карађорђева.
Тада је руководству бачкопаланачке општине, а примио их је у резиденцији како би му уручили Повељу којом је постао почасни грађанин ове вароши, причао не о лошем путу већ о киселом купусу. Да, веле да је рекао како је греота што пуно купуса пропада на њивама, те да би то требало укиселити, вакумирати и продати Кинезима!
После је један Футожанин сматрао да би га требало киселити на бродовима, јер би се до Кине укиселио, други је предлагао да се одмах завију сарме, трећи је констатовао да би то било скупо… На крају неко се сетио да пита да ли Кинези воле кисели купус, сарме, подварак или и они имају купуса за бацање. Од свега остаде спрдња, а пут и данас оста онакав какав је био док се диванило о купусу и Кинезима.
После су, вероватно, председници у Карађорђево долазили хеликоптером па је зато пут до Бегеча остао овакав какав је. “Полој” одавно није што је био, “Турист” је “Фонтана”, 10-так фабрика добило је катанац у времену буразерске приватизације ДОС- а, изгубљено је око 10.000 радних места, па данас општина има око 16.000 запослених.
У индустрији је око 6.000, остали су запослени у услугама, код предузетника, или су занатлије, а већина је у јавном сектору, здравству, просвети, полицији, судству, државним, односно јавним преузећима, установама, државној управи… Око 4.000 је незапослено и чека посао или пензију на евиденцији Националне службе за запошљавање.
Званично Паланка се и даље убраја међу десет развијенијих општина у Војводини, изузимајући градове који су по броју душа, комунално и свакако развијенији од општина. Једни кажу да је у земљи слепих Једнооки Џек цар, а други тврде да је Бачка Паланка добра каквих општина има, па и једни и други претерују. Стара је бољка када се поредиш са слабијима, а не са бољима, или када се после једне лоше године у следећој, која је просечно родна, хвалиш већим процентима у пољопривредној производњи.
Агилнији овдашњи економисти сматрају да Бачка Паланка има шансу док траје обнова у Србији, док има пара, док се држава може задуживати, а све ово што се гради плаћаће и наша деца и (пра)унучад. Вучић рече да је у Србији отворено скоро 300 нових фабрика – у Паланци ни једна, да је направљено стотине километара државних путева и пруга – у Паланци нешто преко километра асфалта и две раскрснице са семафорима, изграђено је много мостова – у Паланци није.
Чак и обећани Национални регатни центар у приобаљу још није видљив. Било би време, кажу разложни, да неко из врха државне власти дође у провинцију и Бачку Паланку и поприча са људима о локалним и регионалним животним проблемима, да кажу шта мисле са нама, па да ми замо шта нам је чинити и са нама и са њима. Како је сада може се стећи утисак да политичари из Београда не причају са нама.
