Da ne postanemo stara, nagluva i krezuba opština

"Kada se sve sabere i oduzme ova sredina je u odnosu na pre više od tri decenije siromašnija za oko 10.000 radnih mesta"

291

Bez investitora, kompanija koja se bave proizvodnjom i stvaranjem nove vrednosti, bez radnika i njihovih plata nema ni boljeg života. U vreme ekonomske krize sa početka ovog veka, sa manjim i većim intenzitetom kriza je konstatno prisutna.


Pokazalo se da su mnogi prerano otpisali klasičnu industrijsku proizvodnju, odnosno fabrike. Amerikanci su u jednom momentu sami sebe doveli u tešku situaciju, jer su se većinski okrenuli stvaranju profita od, na primer, filmske industrije, muzike, informatike, mobilnih telefona, digitalizacije… Da, moderne tehnologije su sadašnjost i budućnost, najunosniji legalan biznis sa najvećim profitom, a za to trebaju obrazovani, kreativni, prvenstveno mladi ljudi.

Primer Nemačke dokazuje da i u modernim vremenima fabrike donose sigurnost i zaradu. Nemci su sačuvali svoju proizvodnju i najlakše podneli krizu, pa čak i dobro profitirali. Kinezi, proizvodeći sve i svašta, mudro i vredno su uskočili na mesto svih onih koji su mislili da se može živeti samo od vrhunskih tehnologija i šou biznisa. Najaktuelnija je priča o energentima, odnosno zalaganju razvijenih, pa i EU, da se što više struje proizvodi kao “zelena energija”, da se tako uskoro nadomesti 40 odsto potreba stanovnika i industrije za elektrikom.

Dugoročno naša planeta nema alternativu, jer ako ova civilizacija ne želi samu sebe da uništi mora prestati da emituje ogromne količine ugljen dioksida. Skeptici kažu da je kasno, razložni vele da još ima vremena da spasimo potomke, a, čini se, da su najrealniji oni koji smatraju da je previše rano da se većinski opredelimo za energiju iz obnovljivih izvora. Zalaganje da se fosilna goriva, nafta, ugalj i prirodni gas postepeno napuštaju je opravdano, ali nije realno da se to uradi brzo. Nemci su svojevremeno pogasili svoje termoelektrane, zatvorili rudnike, pa ih sada pale i uvoze ugalj. I drugi ih potpaljuju, a najbolje prolaze oni, kao Francuzi koji izvoze struju, a koji nisu gasili svoje nuklearne centrale, jer je ta struja najjeftinija, najčistija, ali i najopasnija.

Cene gasa i uglja, ali i nafte otišle su u visine, pa se onda blago spuštaju i sve je to neka vrsta klackalice. Jedni smatraju da je energetska kriza veštački napravljena zbog KOVID pandemije i nadolazeće zime, te da će se uskoro sve stabilizovati. Kada poskupe strateški proizvodi kao što su energenti, unervoze se i svi drugi pa poskupi ama baš sve i to mnogo. Kasnije, kada cene energenata krenu u rikverc i kada počnu da se približavaju nekoj realnosti, i dalje sa velikom zaradom, svi oni koji su podigli cene svojih proizvoda široke potrošnje gromoglasno najavljuju sniženja. Kako? Stari trik vekovima pali – nešto je, primera radi, poskupelo 50 odsto, prihvati se kao realnost, pa kasnije zbog pada tražnje pojeftini 10-15 odsto. Potrošači misle da su dobro prošli, a opet su prevareni, jer plaćaju isti proizvod, ali 35- 40 odsto skuplje. Ko u tom vremenu ušićari postaje bogat, a ruka se može zavući samo u džep malog potrošača, jer bogat bogatog retko može da prevari.

Pamtim priču jednog našeg gastarbajtera koji je svojevremeno u Nemačkoj kupio najsavremenije mašine, smestio ih bukvalno u šupu, nije imao za novu radionicu, i krenuo proizvodnju. Njegov drugar je kupio novu kuću, prelepu, sa bazenom u dvorištu, tri kupatila i sedam soba… Prvi je posle pet godina napravio prvu fabričku halu, zaposlio oko 100 radnika, kupio nove mašine, nširio se, a živeo je u malom stanu i tek posle dve decenije biznisa kupio prelepu kuću. Drugi je posle deceniju-dve prodao kuću, jer je kompanija u kojoj je radio dobar posao bila u krizi. Legendarni, a skoro upokojeni veliki glumac, Lane Gutović rekao bi da ne zna zašto je ovo ispričao, ali da ne škodi, a sve što ne škodi može da koristi.

Bačkoj Palanci hitno trebaju nove fabrike i to većina u ovoj varoši dobro zna. Od vremena sulude poslednje decenije prošlog veka, pa preko prve decenije novog milenijuma bilo je mnogo gluposti. Milošević se sa svojom diplomatijom ponašao kao slon u radnji punoj porculana, ne shvatajući da veliki vođa nije onaj ko stalno ratuje i kome pola naroda izgine, a druga polovina decenijama živi u bedi. Nije shvatao da je mudar, dobar vođa onaj koji čuva mir, bira manje zlo, čuva svoj narod, a ne talasa nacionalizmom i barjakom “niko ne sme da vas bije”. Tomas Man je, misleći na fašiste, rekao da većina nije uvek u pravu, a ekstremni filozofi smatraju da većina nikada nije u pravu?! Posle Miloševića na vlast su došli ulični revolucionari koji su znali da sruše vladara, ali sami nisu znali da vladaju, posebno nisu znali da budu dobri domaćini, da izgrade fabrike i bolji život. Ekonomski očigledno neuki, a željni privilegija, verovatno su pogrešno razumeli Đinđića koji je insistirao na brzoj privatizaciji, ali nije uspeo ili nije hteo da je kontroliše. Opredelili su se da brzo prodaju onaj deo fabrika koji NATO bombe tokom agresije na našu zemlju nisu uništile, jer su u Srbiji, pa i Bačkoj Palanci fabrike koje su bile uspešne u vremenu samoupravnog socijalizma kupljene ili kaparisane od najvećih svetskih kompanija.

DOS-ovci su, izgleda, bukvalno, (ne)namerno, shvatali brzu privatizaciju kao akciju, pa sve rasprodali koje kome u bescenje, pozatvarili fabričke kapije, udarili lance i katance, radnike isterali na ulice, pare spiskali, a dok su birači shvatili sve je bilo upropašćeno. Vučić je po pobedi na izborima “došao na ledinu” (to je verovatno znao kada se kandidovao), pa i gore od toga, jer se morao raščistiti parlog i ruševine koju su mu prethodnici i NATO ostavili. Sve što je pre upropašćeno trebalo je popraviti, okrečiti, izgraditi što nije izgrađeno u pola veka. Puno toga još treba, a da je bilo pameti trebalo je mnogo ranije da bude izgrađeno.

Zreli ljudi u trećoj-četvrtoj deceniji života ne pamte, pa verovatno teško mogu da poveruju u priče da je nekada u palanačkom “Sintelonu” (danas “Tarketu”) radilo preko 2.500 radnika, u nekadašnjoj “Majevici” 1.500, AIK “Bačka Palanka” skoro 2.000, Tekstilnom kombinatu “Dunav” u Čelarevu, koga poodavno više nema, radilo je 1.700 ljudi, Pivari (danas “Karlberg”) preko 1.000 (danas nešto manje), “Merkur” (ugledna fabrika kožne i metalne galanterije), nekadašnji “Nopal” (nekada vodeća jugoslovenska fabrika elektroinstalacionog materijala), “Građevinar”, “Marina” (pokojna poznata fabrika trikotaže)… zapošljavali su u najboljim danima do 1.000 radnika. Ostali su “Tarket”, “Karlsberg” u Čelarevu, Fabrika pivskog slada “Maltineks” (50-tak radnika), vlasnik francuski “Sufle”, Fabrika limene galanterije “Sebastijan” (nekadašnje “Jedinstvo”), domaći kapital pokrenuo je džakare, “Nektar” je delo porodice Radun, Dangubići su izgradili dve fabrike i oživeli Gajdobru, a tu je i čarapara kao rusko-italijanski projekat, palanačko “Podunavlje”, “Dunavprevoz”, “Fruktus”…

 

Kada se sve sabere i oduzme ova sredina je u odnosu na pre više od tri decenije siromašnija za oko 10.000 radnih mesta. Ovdašnji iskusni ekonomisti insistiraju da se ovakvi podaci ponavljaju kako bi se stari prisetili, a mladi znali da je ova sredina dugo ubrajana u najrazvijenije opštine u Vojvodini, a time i Srbiji. Vele, treba ponavljati i zbog današnjih političara i države koju vode, jer možda će se setiti i Bačke Palanke, pa i ovde dovesti nekoga da izgradi fabrike. Dobro je što se u Srbiji gradi, reći će realni, ali nije dobro što se to ne radi i u Bačkoj Palanci. Trebaju i ovde fabrike, jer sela se strahovito brzo prazne. Mladi odlaze u inostranstvo, stari i bez korone umiru. Prazni se i Palanka, a osim biološki razumljivih upokojenja, odnosno smrti zbog starosti i bolesti, sve je više mladih koji umiru od KORONA virusa.

Strašno je videti brojne posmrtnice polepljenje po gradu i dnevne najave po tri, četiri, pet… sahrana na gradskom i seoskim grobljima. Potrebno je striktno poštovanje mera zaštite (vakcinacija, maska, distanca, izbegavanje masovnih okupljanja, grljenja, cmaknja, šakanja, unošenja u lice prilikom priče…), ali mora se živeti i raditi. Mladi nisu mnogo nostalgični i emotivni po pitanju – ostati ili otići? Realni su, nemaju vremena da čekaju, znaju da računaju. Ako za posao koji ovde obavljaju imaju platu 300-400 evra mesečno, a u zemljama EU ili SAD, Australiji… platu od 3.000-4.000 evra, ili dolara spremni su za pečalbu. Spremni su i na izazove nove sredine, nove kulture, običaje, jezik, ishranu, klimu… Nisu generalno lenji kao što jedan od političara pre par godina reče, pa se utiša i osta živ. Oni neće, kao što su radili njihovi očevi, da rade za mizernu dnevnicu kako bi dogurali do bilo kakve penzije koja je sada u proseku jedva 200 evra.

Odlaze mladi ljudi koje smo iškolovali, koji većinom govore ili se služe stranim jezikom, koji su upoznati sa informativnim tehnologijama, koji znaju da rade na računaru i pametnom telefonu čak iako su građevinski majstori, šoferi, kuvari i konobari, varioci… Sva ta zanimanja, pored lekara, programera, inženjera… nedostaju EU i svetu, ali i nama. Neće biti dobro ako na sledećem popisu stanovništva većinu naroda u Srbiji budu činili penzioneri, nagluvi, slabovidi i krezubi… Mladima treba ponuditi kuće na selu, a na tome insistira ministar Krkobabić, ali bez adekvatnog posla u fabrikama i realne plate teško će ovaj projekat demografski imati veći efekat osim imovinskih promena u katastru.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here