Дешава се да људи паланачки понекада знају да криве локалну власт и за оно што треба, али више за оно што не треба.
Човек у здању општине види на једном месту власт, моћ, државу и она му је адреса на коју, углавном, испоставља своје личне проблеме. Често проблем чини слабо познавање надлежности локалне самоуправе, покрајине и републике.
Не може просечан човек све да зна, али може да зна онога који зна и да га пита. То обично не кошта, осим ако сте помоћ потражили у адвокатској канцеларији где и „добар дан“ кошта. Већини вероватно добро иде, јер се не жале.
Последњих година приметно је добро и код нотара и јавних извршилаца. Ови задњи зарађују дерући јаднике који дугују за струју, грејање, воду… Никога не тангира што је човек остао без посла, јер му је фирма у времену короне пропала, остала ненаплаћена потраживања, јер су и дужници пропали, а његови дугови остали, деца гладна и уплашена, а родитељи не знају где ударају…
Тешка прича и не треба је, посебно пред децом, старима и болеснима, причати пре спавања. Заборавља се да нови поредак и модерна времена никоме не гарантују сигурност. „Државни посао“ и данас представља релативно мирну луку. Већина чиновника на државним „јаслама“ нису се обогатили, али нико није умро од глади.
Својевремено, у времену самоуправног социјализма, могло се радити од приправника до пензионера у истој фирми, служби, на истим пословима ако није било амбиција, способности, или „буразера“ који би погурао каријеру и увећао плату. Данас губитак посла због пропасти фабрике, или смањења броја запосленихза пар месеци води у сиротињу, губитак свега што је човек стекао или сачувао од предака.
И док је једнима храна, кров над главом и топла соба једина жеља у времену короне, светске економске кризе, па поскупљења због кризе услед рата у Украјини, други се бахате. Њима се криза огледа у проблему да мобилни телефон од 500 замене ајфоном од 1.500 евра. Или, уместо два зимовања на Копаонику и Златибору и два летовања у Турској и на Карибима могу само на једно…
Често и једнима и другима за све муке у животу крива је ранија и садашња држава. Стручни и лаици који су искусили знају да локална власт није и не може бити „дежурни кривац“ за све и свашта што човека сналази у животу. Закон о локалној самоуправи каже шта су надлежности јединица локалних самоуправа у Србији:
- Доношење и реализација програма развоја у кључним областима нашег живота и деловања: привреда, запошљавање, туризам, пољопривреда, спорт, култура, омладинска политика, социјална заштита, екологија.
- Општина је задужена и за доношење урбанистичких планова и просторно уређење. Од финансијских послова локална самоуправа ради: доношење буџета и завршног рачуна, утврђивање стопа изворних прихода и одређивање висине локалних такси и накнада, као и УПРАВЉАЊЕ ИМОВИНОМ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ И ЊЕНО УВЕЋАВАЊЕ, те коришћење имовине у државној својини.
Оно што грађане често тангира су стамбено комунални послови: водоснабдевање, одржавање градске чистоће, одржавање депонија, градски линијски и приградски превоз и такси превоз путника. Такође, локална власт задужена је и за уређење, одржавање, коришћење пијаца, паркова, зелених, рекреационих и других јавних површина, јавних паркиралишта, јавне расвете, уређење и одржавање гробаља и сахрањивање… стара се о одржавању стамбених зграда, уређењу и коришћењу пословног простора.
Општина брине о изградњи, рехабилитацији, реконструкцији, одржавању, заштити, коришћењу, развоју и управљању ЛОКАЛНИМ И НЕКАТЕГОРИСАНИМ ПУТЕВИМА И УЛИЦАМА у местима општине.
Локална самоуправа је и оснивач установа у области: основног образовања, културе, примарне здравствене заштите, социјалне заштите, физичке културе, спорта, дечје заштите и туризма. Стара се о заштити од елементарних и других врста непогода, брине о људским правима и правима припадника националних мањина и етничких група.
Општина се бави и јавним информисањем од локалног значаја. Локалној самоуправи закон налаже инспекцијске послове у образовању и инспекцијски надзор над извршавањем прописа и других општих аката из надлежности општине. Јединица локалне самоуправе има 14 изворних прихода.
Ту су, поред осталих; порез на имовину, осим пореза на пренос апсолутних права и пореза на наслеђе и поклон. Приход су и локалне административне, комуналне и боравишне таксе, накнада за коришћење јавних добара у складу са законом, концесиона накнада… Ту је и приход од новчаних казни изречених у прекршајном поступку за прекршаје прописане актом јединице локалне самоуправе, приходи од давања у закуп…
Првим ребалансом овогодишњег буџета планирано је да се у општинску касу слије до краја године скоро две милијарде динара. На прво бројање изгледа доста новца, али ако се зна шта све треба са тим парама урадити, поправити, закрпити, платити урађено, исплатити плате…
Види се да је каса танка, а потребе велике због свега што живот тражи, а што није урађено у протеклим деценијама када су политичари водили само високу политику, ратовали, рушили, а нису градили и поправљали, па ни кречили. Садашњи председник Србије и кандидат СНС за предстојеће изборе Александар Вучић ових дана рече да ће Србија ући прва у ЕУ, пре Украјине.
Та изјава је уследила некако после дугог телефонског разговора са француским председником Макроном који очито жели да се наметне као европски лидер после одласка у пензију немачке канцеларке Ангеле Меркел. Храбра изјава нашег председника, а ако је реч о обећању француског председника – лако дато обећање.
Мало ко зна како ће се и да ли ће се завршити пандемија која траје две године, те светска економска, енергетска и свакаква криза. Тек почет рат у Украјини, односно Европи, не слути на добро. Коме ће, једно је од питања које се чује у светској јавности, требати “слободна” и разрушена Украјина, или Украјина под контролом Русије?! Питање је и како ће изгледати Европа и ЕУ?
Уједињено краљевство се и формално повукло на острво, односно исписало из ЕУ, Немачка има озбиљне проблеме због руског гаса, али и друге земље међу којима смо и ми. Србију су све ове несреће затекле у великом послу обнове после деценија пропадања. У Бачкој Паланци постоји нада да ће се и овде нешто капитално урадити – доћи страни инвеститори који ће отворити фабрике и запослити део од око 4.000 незапослених, пут, мост, реконструисати и опремити Дом здравља…
Паланка је комунално уређенија варошу Војводини, убраја се међу развијеније, али то није доста. Због суманутих политика ранијих владара пола века каскамо за светом. Како сада ствари стоје тешко се може очекивати да ће се нешто за шта је надлежна држава, а не општина, изградити у овом делу приобаља Дунава. Ћуте политичари из Београда и Новог Сада који би требали по својим овлашћењима да говоре о инвестицијама, чак и не долазе код нас.
Чак ни пред изборе не обећавају иако ћемо и ми и наши потомци плаћати све оно што је изграђено, што се гради и што ће се градити у Србији. Добро је што се наша земља обнавља, али није добро ако нас нема ни по једном основу у тој развојној причи.
Прича о новим фабрикама, које би задржале, па и привукле младе људе да овде живе, постала је већ заморна. Локална самоуправа у целој овој причи може да спрема пројекте, лобира у страначком и државном врху да се неко и нас сети. Ако нас се сете, сете – нисмо далеко – 40-так километара од Новог Сада и 100-тињак од Београда.
Општина не може да прави фабрике, државне друмове, пруге, мостове, хидро и нуклеарне централе… И када би хтели не би имали пара, јер две милијарде динара једва је довољно да се покријемо. Можда би нам стопала вирила испод јоргана.
Локална самоуправа је пре пар година купила од Републике Србије објекте већ пропале фабрике кожне и металне галантерије “Меркур”. Била је то некада фабрика са преко 1.000 радника позната у свету моде,главна манекенка била је Јованка Броз која је на путовањима по свету и у јавности промовисала паланачке ташне и галантерију од коже.
Била је то лепа прича које се старији и данас сећају чак и када виде ружну слику некада лепог привредног здања. За куповину већ пропале фабрике из општинске у државну касу плаћено је око 70 милиона тадашњих динара. Причало се како ће доћи страни бизнисмени, како ће фабрика радити, како ће… После се причало како странци неће фабрику у вароши, а Агенција за приватизацију домаћим купцима поништила је куповину фабрике, јер је синдикат таласао и све је отишло… Од свега је остала руина, отворена капија (зна се где је отворена) скупљачи секундарних сировина улазе коњићима и носе што се однети може…
Причало се да ће се део зграда порушити и изградити улица која би спојила делове града који су вештачки подељени. Те, све ће бити срушено и неко ће правити пословно стамбени објекат… Било је економиста који су давно саветовали да се општинским парама не купује „Меркур“. Говорили су, ако не може ништа друго, да фабрику за 1 евро треба дати послодавцу који ће се уговором обавезати на наставак производње, улагање, ново запошљавање на дужи рок…. Стечајни управник и приватизациони чиновници који столују у Београду желели су само паре, па макар то биле и општинске, односно наше. Нека се планира било шта, али нека се ова ружна слика што пре склони. Има овде још пропалих фабрика, али и оних које раде. Оне нису у власништву општине, а остаци „Меркура“ јесу и сваки дан пред очима пролазника.
