Десет пута обишао земаљску куглу

Бачкопаланчанин Јован Мичић, тридесетдве године провео за воланом

1584
Извор: Недељне новине

Крајем септембра 1942. године када је имао само шест месеци, Јован Јова Мичић остао је без оца у родном Сусеку, у коме је рођен 30. марта 1942. године.


Главу породице, оца Бошка, на зверски начин су убиле усташе, па је бригу о њему преузела мајка Лепосава. Тешке и туробне године рата, оставиле су дубок траг на дечаку, који је да би се прехранио, морао радити од малих ногу.

Није Јова ни слутио, да ће његов одлазак у војску, тадашњу ЈНА у новембру 1962. године, из корена променити његов живот. Наиме, након осамнаест месеци проведених у ЈНА, (служио у ауто – јединици), стекао је диплому возача Б, Ц и Е категорије. Након скидања војничке униформе, потражио је и нашао посао у Млекари у Сремској Митровици, где је возио камион.

Није се дуго задржао у сремскомитровачкој млекари, из које ће отићи да ради у ФЦП „Милан Степановић Матроз“, где је возио комби.

– Тешке су то године биле – каже враћајући сећање уназад, преко пола века. –У граду на Сави, упознао сам моју животну сапутницу Јелку, са којом сам запловио у брачне воде. У „Матрозу“ сам радио до 1970. године. У овој фабрици возио сам комби, плата је била мала, а прохтеви све већи, па сам био принуђен да тражим други посао.

– Уз помоћ Миливоја Бранковића начелника некадашње УДБЕ, успео сам 1. јуна, да пређем у бачкопаланачки „Дунавпревоз“. Ову тада и сада угледну фирму, са великим успехом водио је директор Славко Малетин Вава. Одговорни људи у „Дунавпревозу“, дали су ми да возим аутобус марке „Дубрава“. Након комбија кога сам до тада возио, „Дубрава“ ми је изгледала, као да сам сео да возим авион.

Мењао је Јова возила, али однос према раду није. Одговоран, тачан, озбиљан у послу којим се бавио, био је од првог до последњег дана свог радног века.

– Стално сам се држао принципа, исправно возило – сигурна и безбедна вожња, односно, задовољни путници. Знао сам отићи и знатно раније од мојих колега на посао, да би прегледао аутобус, проверио његово стање, почев од гума, преко мотора до волана и седишта. Ништа ми није било тешко. За мене је од првог дана било важно, да путници буду задовољни и да ником од њих не фали ни „длака са главе“. На сву срећу, у томе сам и успевао. Седамдесетих, па и осамдесетих година, била су нека друга лепша и боља времена од данашњих. Возио сам певајући, а не ретко и сами путници су прилком бројних туристичких путовања певали у аутобусу – истиче Јова.

Возио је Јован на приградским и градским, али и на међународним линијама свој аутобус, а путници су му били од почетка до краја радног века, на првом месту.

– Возећи аутобус, упознао сам много људи, али и држава. Био сам у Бугарској, Турској, Аустрији, Италији, и више се не сећам где сам све био у иностранству. Једном прилком, мислим да је била 1982. година возећи аутобус кроз Мађарску, умало није дошло до већег удеса. Наиме, испред аутобуса ишао је камион који је превозио јабуке за СССР, али се преврнуо па сам на једвите јаде успео да избегнем ударање у њега и тако спречим вероватно велику катастрофу. Јабуке су се разлетеле по целом путу, а нико од путника готово да их није ни приметио, јер су се сви до једног толико уплашили, па им оне ни на памет нису падале – напомиње Јова.

Возећи аутобус, Јова је 1982. године девет месеци провео у Ираку, где је превозио раднике који су радили на изградњи пута. Јова је посебно истакао да је возачки хлеб горак и да има седам кора, али да би када би поново бирао шта да ради, опет изабрао посао возача. Рецепт за сигурну и успешну вожњу су по јунаку наше приче, поштовање прописа али и свих учесника у саобраћају. Током своје каријере возача, Јова је „направио“ преко четири милиона километара, тачније десет пута је по полутару обишао земљску куглу. Био је возач кога су обожавали не само путници, већ и колеге возачи, као и руководиоци.

Од два сина Јована Мичића и његове супруге Јелке – Бошка и Бранислава, ни један од њих се није одважио, да настави путем на коме је он стао 1996. године, када је отишао у пензију. Ко зна, можда једног дана његовим стопама крене неко од његових унука, праунука…

Присебношћу сачувао животе ђака

Својевремено је Јова возећи ђаке аутобусом, имао један пех. И данас када се тога сети, језа му прође кроз тело. Наиме, током једне од многобројних вожњи, отказале су кочнице на његовом аутобусу. Међутим, захваљујући великој присебности, успео је колико – толико безбедно, да скрене аутобус у један шумарак. Након тога, деца су брзо евакуисана, а да при том ником од њих није фалила ни „длака са главе“.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here