Злоупотреба кривичних пријава за злостављање властите деце у којима мушкарци бивају оптужени све је чешћа, а Центру равноправног родитељства је пријављена злоупотреба пријава ради сопствене користи над 39 правноснажно ослобођених особа за сексуално злостављање властите деце, каже председник тог центра и социјални радник Дејан Павловић.
Према његовим речима, мушкарци су дискриминисани у свим тим поступцима и ни једна особа која је лажно пријавила та дела није до сада одговарала за кривично дело лажног пријављивања из члана 334 Кривичног законика.
Павловић наводи да је пре неколико година слушао излагање полицијске службенице која је на годишњој Скупштини Удружења жртава насиља ХАЈР предочила податак да је до тог момента у породичном насиљу убијено 27 особа женског пола, што је податак познат у медијима. Међутим, истиче он, у наставку излагања полицијске службенице речено је да је у истом периоду у породичном насиљу убијено 17 особа мушког пола, што је податак који нико никада није представио.
Случајеви насиља у породици погодни су за манипулацију, па тако жене чешће добијају потврду да су жртве, за разлику од мушкараца, тврди Павловић и додаје да се неретко дешава да мушкарци буду изложени подсмеху у друштву, па чак и од органа реда којима се обрате за помоћ.
У тим случајевима, и поред тога што су и жене пријављене за насиље, оне то скоро увек представљају као реакцију на насиље “узимајући закон у своје руке”, напомиње Павловић.
“Имамо примере где су поједини мушкарци пријављени и правноснажно ослобођени за два, три, па и пет кривичних дела од стране жена, а свугде су представљени као насилници”, каже он.
У прилог тој тези Павловић истиче да је 2019. године Републичком заводу за социјалну заштиту пријављено 12.348 жена починилаца насиља у породици, а да жртве тог насиља чине родитељи у 2.001 случају, брат или сестра у 523 случаја, син или ћерка 1.370, партнер једног од родитеља 490, други члан породице или сродник 755, хранитељ или старатељ 45, док је жртва брачни или ванбрачни партнер у чак 4.443, а бивши брачни или ванбрачни партнер у 1.886 случајева и преосталих 835 случајева “неко други”.
Самохране тате као статистичка грешка
Посебан дискриминаторни положај имају мушкарци у родитељској улози, где осим насиља трпе дискриминацију иако су способни да обављају исте ствари и допринесу одгајању детета као мајке, сматра Павловић напомињући да су једине две ствари које не могу да буду заступљене код родитеља оба пола рађање и дојење.
“Ситуација када мајка премине је најбоље огледало положаја оца у друштву, тада видимо да у већини случајева отац може све, али га поједини људи и систем не схватају”, поручује Павловић.
Програми подршке самохраним мајкама су већи од подршке самохраним очевима, тврди он и истиче да не постоји програм подршке мушкарцу жртви породичног насиља, док подршка женама подразумева запошљавање, социјалне станове, сигурне куће и друге врсте помоћи.
Такође, како наводи, све је више случајева где је старање над дететом досуђено мајци и да је одређено новчано месечно издржавање у вредности половине просечне плате у Србији. Међутим, када су услед извесних околности деца после неког времена припала очевима, без обзира на тужбени захтев доносио пресуду са драстично мањим износима месечног издржавања мајкама.
Председник Равноправног родитељства наводи да је гледано из угла односа државе према оцу као родитељу, по Уставу и законима, отац равноправан, али да је у пракси ситуација неупоредиво лошија. Он је то илустровао подацима пописа становништва из 2011. године, који показују да мајке као носиоци једнородитељске породице чине 79 одсто, али да преосталих 12 одсто нису очеви већ “сви остали” попут бака, дека, рођака, привремених старатеља и, између осталог, очева.
“Мушкарци који се баве самостално својом децом се у јавности представљају као статистичка грешка, као чудо на планети, као атракција”, тврди Павловић.
Патријархат: Имају ли мушкарци право на патњу?
Мушкарци свакодневно доживљавају непријатне ситуације у којима дискриминација на основу пола утиче на њихово психичко здравље и квалитет живота у целини. Психолошкиња из Психолошког саветовалишта Центар Ирена Вернер наводи да мушке особе најчешће постају свесне када бивају дискримисани по другим карактеристикама попут националности, боје коже, сексуалне оријентације и слично, а не према самом полу. Они прво пролазе кроз фазе негирања признања о дискриминацији, да би тек после неког времена о томе отворено проговорили, тврди Вернер.
“Последице дискриминације огледају се у слици о себи и свету, поготово ако до дискриминације долази у раном добу или младости. Слика о себи може бити нарушена и претежно негативно перципирана, са усмереношћу на своје мане и генерализацијом негативних особина”, каже психолошкиња. Додатно, како истиче, дискриминација утиче на снижавање самопоуздања, а самим тим и самоефикасности. Перцепција будућности може бити песимистичка, а свеобухватни утицај дискриминације утиче на статус менталног здравља, те може доћи до појаве депресивности, анксиозности, акутне или хроничне стресне реакције.
Један од корена проблема дискриминације мушкараца лежи у патријархату, сматра Вернер и објашњава да уколико мушкарац не испуни захтеве који се пред њега постављају, друштво га може одбацити или осудити, као и придодати карактеристике које му не припадају. Са друге стране, наглашава, сами мушкарци могу осећати нелагодност и напор при достизању онога што се од њих очекује, а у ситуацијама недостизања жељеног могу доживети негативне и непријатне емоције. Указује да је најчешћа дискриминација о којој се отворено говори везана за пословни контекст, у смислу позиције на послу, питања повећања плате, одласка на боловање и слично, а да се о дискриминацији која потиче из социјалне или породичне сфере ретко кад отворено говори.
Од неједнакости до апсурда
За разлику од мушкараца зрелог и старијег доба, млади мушкарци се суочавају да другим врстама дискриминације у свом социјалном животу.
Студент Вук Мартин наводи лични пример дискриминације у ноћном клубу где су мушкарци били принуђени да плате улаз, док је за девојке улаз био бесплатан, а мушкарац је могао да плати мање ако дође са једном или више девојака.
“Нема уопште простора за тумачење, врло јасна ствар и јасна је порука која се шаље, девојке су пожељне у клубовима, а мускарци морају да плате – чиста дискриминација”, наглашава он. Разлог за ту врсту дискриминације према Мартиновом мишљењу је то што клубови сматрају да су девојке главна атракција за клуб и да ће на тај наћин привући мушкарце да плате улаз.
Осим тога, младићи се често сусрећу и са проблемима са органима реда, па тако Мартин наводи да га полиција често зауставља, тражи документацију и пропитује о његовом кретању. “То ми се дешава у просеку једном у сваке две до три недеље, а то вероватно има везе и са тим што сам висок, ћелав, имам пирсинг, носим накит, прстење па ме профилишу на основу тога, тако да нисам сигуран да ли ово спада у дискриминацију по принципу мушко-женско, али свака девојка са којом сам причао ми је рекла да је полиција није ниједном зауставила или евентуално једном у животу”.
Ипак, не деле сви мишљење и искуства са Мартином. Студент социологије Александар Ћурчин тврди да је тема дискриминације мушкараца заправо средњекласна тема, која више сакрива него што показује и да се њоме баве углавном незадовољни мушкарци из средње класне у рапидном опадању, пре свега у земљама Западне хемисфере.
“Они због свог класног положаја не увиђају да те разноразне проблеме, које они недвојбено доживљавају у свом животу, нису кривица жена, нити женских права, већ да је проблем системски”, истиче Ћурчин. Он објашњава да систем више не успева да тим мушкарцима омогући релативно лагодан живот и сигуран посао, као што је некада успевао и да се они због тога осећају угрожено, самопоуздање им је на све нижем нивоу, депресивни су, а лакше им је да верују да су проблем тога женска права, мигранти који им “узимају послове”, него систем у свом корену.
Према његовим тврдњама, постоји врло мало ситуација где релативно привилегован мушкарац има проблема са дискриминацијом, али да му је “запало за око и то више пута за неке послове траже искључиво жене или да станове изнајмљују искључиво студенткињама, што сматра иритантним, али не толико страшним.
Феминизам – проблем или решење?
О друштвеном утицају на развој мушкараца као јединки тог истог друштва говори и културолог Јован Јањић који подсећа на почетке феминистичког покрета шездесетих година 20. века, када су жене почеле да се буне против онога што су сматрале неправедним.
Упркос томе, Јањић наглашава да борба против једне дискриминације не би требало да води у други вид дискриминације и да “клатно треба да се умири на средини”. “Феминизам је, заиста, многе охрабрио да без моралних кочница наступе и тако према мушкарцима наступе дискриминаторски”, поручује културолог.
Са друге стране, он критикује увођење квота на политичку сцену указујући на постојање лицемерја политичког миљеа. “Када извесни политичар жели да се на недоличан начин додвори женској популацији он пошто-пото, само због броја жена и испуњавања квота, неке жене уводи у Владу и Парламент, иако оне по свом карактеру и делу то не заслужују”, поручује Јањић.
Са друге стране, феминистичка активисткиња и чланица Савета за штампу Тамара Скроза упозорава да су жене толико дискриминисане да се о дискриминацији мушкараца може говорити само као о изузецима. “Свакако верујем да постоје различити облици пре свега психолошког насиља коме су мушкарци изложени, али у односу на око како живе жене у Србији – жене свих слојева, сексуалних опредељења идеологија, мислим да мушкарци немају основа да се жале да су на било који начин дискриминисани”, каже она.
Ипак, они, према њеном мишљењу, имају право да укажу на проблеме превеликих очекивања друштва и породице од њих, јер се у том традиционалном друштву од мушкараца очекује превише посебно у данашње време када је тешко испунити те захтеве, али да немају никакву основу да се жале на дискриминацију и да би они који се жале на њу требало да у речницима и енциклопедијама погледају право значење те речи.
Када је реч о дискриминацији у медијима, Скроза наглашава да је пре више година Савет за штампу, као саморегулаторно тело, имао једну жалбу која се тицала баш дискриминације мушкараца у односу на жене. Жалилац се, како каже, бунио због тога што су мушкарци једнострано приказани у извесном тексу, али су чланови комшије одлучили да ту није било кршења Кодекса новинара Србије. “Мислим да има премало притужби жена на дискриминацију, тако да ако има премало притужби на дискриминацију жена, онда не очекујем да буде било каквих жалби на дискриминацију мушкараца, сем ако мушкарци мисле да су у медијима више дискриминисани него жене, што по мом мишљењу заиста није случај”, закључила је она.
Желе да пријаве, али не знају коме
Од 205 испитаника анкете спроведене за потребе овог чланка од 19 до 58 година чак 71,22 одсто сматра да су мушкарци дискриминисани у српском друштву. Највећи број њих сматра да се дискриминација мушкараца највише огледа у пословном аспекту, односно огласима за радна места која су намењена само или претежно женама. На другом месту су спорови у вези са судским споровома о старатељству над децом. Већина испитаника, 56,1 одсто њих наводи да не зна за пример дискриминације мушкараца у свом окружењу, док преосталих 43,9 одсто тврди да зна примере.
Већински, чак 62,44 одсто испитаника сматра да се јачањем женских права не умањују права мушкараца, 28,29 одсто истиче да за сада јачање женских права нема великог утицаја на мушка права у било ком смислу, а само 9,27 њих сматра да јачање женских права смањује права мушкараца.
Половина анкетираних грађана тврди да би пријавило дискриминацију мушкараца коју примети, али да не зна коме би требало да се обрати. Само 20,49 одсто испитаника тврди да би пријавило дискриминацију и да тачно зна коме се може обратити и исти толико њих напомиње да би пријавило случај дискриминације уколико оштећени то тражи. Не би пријавило свега 8,29 одсто испитаника.
Анкетирани грађани већински сматрају (40 одсто) да би мушкарци који се осећају дискриминисано требало да се обрате неком од удружења за заштиту људских права. Мање од трећине (30,24 одсто) каже да би требало пријавити неком државном органу, 27,32 одсто да се посаветује са пријатељима и породицом, а само 2,44 одсто да не треба ништа поводом тога да ради и да је боље да о томе ћути, него да му се други подсмевају.
