Nedavno su odbornici lokalnog parlamenta u Bačkoj Palanci doneli odluku da se “sa nekim” raskida ugovor o “formiranju migrantskog centra u našoj varoši”. Navodno, trebao je biti u Bagremari (bivša kasarna, centar za obuku TO, a danas odmaralište Crvenog krsta i kuhinja sa smeštajnim kapacitetima PU “Mladost”).
Većina građana nije ni znala da je neko sa nekim potpisao neki ugovor kojim bi ovde bilo neko prihvatilište za migrante, pa je dobro što, valjda neće biti.
Ovaj deo Bačke uz Dunav je i granično područje sa EU, odnosno Republikom Hrvatskom, a vekovima ovde su dolazi i odlazili narodi.
Još je Marija Terezija naseljavala na ove prostore, pa su posle Drugog svetskog rata Švabe otišle, a došli kolonisti iz Bosne i Hercegovine. To je bilo sredinom prošlog veka, bilo je ekonomskih migracija, a onda krajem prošlog milenijuma, ponovo, posle građanskog rata na prostorima eks SFRJ, ovde je stigao talas izbeglica Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegocine, pa potom Srba sa Kosova i Metohije za koje se kaže da su privremeno raseljeni, a danas izgleda da će dugo biti privremeno raseljeni.
U poslednje tri decenije kroz Palanku je prošlo skoro 50.000 Srba isteranih sa svojih ognjišta koji su delom i ostali ovde.
Ovdašnji narod se naučio da prati zbivanja u svetu i eksperimente velikih sila koje širom planete izvoze svoju demokratiju, uče druge narode i ljude kako treba da žive, zadrže se po par decenija, poruše umesto da grade, a potom, po pravilu, napuste saveznike na milost i nemilost nekih “mudžahedina, talibana, terorista…”, ili kako ih već sve nazivaju.
Američke trupe, Britanska vojska, Nemci…zvanično su napustili Kabul, a sa njima ko se spasio od domicilnog stanovništva koje im je davalo podršku spasio se. Šta će biti sa ostalima?
“Američki Avganistanci” ne mogu u SAD, pa ih Bajdenovi činovnici razmeštaju po Evropi i drugim njima lojalnim zemljama sveta. Mi smo umorni od izbeglištva i strašnih priča i života, pa nam ne trebaju američki saveznici baš kao što nam ne trebaju ni talibani.
Stariji se sećaju vremena blokovske podele sveta, hladnog rata, a bilo je i vrućeg i krvavog u Koreji, Vijetnamu, Bliskom Istoku, pa potom Iraku, Libiji, Siriji… Dok je bila SFRJ injen predsednik Josip Broz ta zemlja je bila jedan od osnivača i lidera pokreta nesvrstanih, pokreta koji je trebao da pomogne zemljama u razvoju.
Slabima da se odupru neokolonijalizmu, siromaštu kroz valorizovanje svojih resursa kao što su pamet, primera radi, energenti, rudna bogatstva… Tada mi je smetalo što se tadašnja naša zemlja, odnosno njeni glasnogovrnici, uvek među prvima u svetu oglašavala povodom nekih ekscesa, agresija, pa davali podršku jednoj ili drugoj strani. Iako je Jugoslavija važila za veću evropsku zemlju, imala 20-tak miliona stanovnika, a njenim raspadom stvoreno nekoliko država, ipak posledice pogrešnih, a preuranjenih procena i ocena trpimo delom i danas.
Drugi koji su se uvek svrstavali uz najjače, ili su barem ćutali, danas su mnogo srećnije države i društva, odnosno bogatiji od nas. Kada se veliki tuku batine dobijaju mali ako se mešaju. Priča da su nam “braća nesvrstani pomogli” nije ubedljiva baš na primeru raspada prethodne države, jer se svako opredelio za “svog brata po krvi i veri, svoj trenuti interes”.
Naša “braća” nekako, kad god se dešava kod nas i oko nas neki veliki džumbus nisu kadra da nam pomognu, jer je i kod njih u kući haos. Mali siroti narodi i male države niti treba niti mogu da pametuju velikima i bogatima.
Najkorisnije je da gledaju svoja posla, da se pred velike bure i oluje svojim malim čamcem vežu za veliki brod i da ne talasaju puno. Svakom normalnom na ovim prostorima valjda je dosta ratovanja i zveketanja oružjem. Većina novonastalih država na ovim prostorima ima ozbiljan demografski problem.
I u Srbiji zvanična statistika kaže da se godišnji ljudski deficit meri brojem stanovnika jednog Vranja, odnosno umre više nego što se rodi skoro 40 hiljada ljudi. Kada se tome doda i zvanični podatak da godišnje iz Srbije samo u Nemačku na rad i kasnije dugogodišnje življenje ode 36.000, uglavnom mladih i sredovečnih ljudi, eto nama razloga za ozbiljnu brigu.
U isto vreme sastali su se lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije i najavili otvaranje granica kao mali Šengen! Potom pročitam podatak da je jedan od razloga zašto je to potrebno našoj zemlji, osim slobodnog protoka ljudi, roba i kapitala (bez čega nema napretka ni pojedinca, ni države, ni regiona) da Srbiji nedostaje radna snaga!!! Tako je i zbog činjenice što se na ovim prostorima u novijoj istoriji bahato odnosilo prema ljudskim resursima. Srba (ali i drugih naroda) sve je manje na prostorima nekadašnje velike države.
Ratovi, težak život izazvan blokadama, sankcijama, bombardovanjem NATO i ubijanjem nedužnih ljudi (to nikada ne smemo zaboraviti), siromaštvo, iscrpilo je ljudske resurse u Srba. Jedno vreme u državi (Srbija u sadašnjim granicama) se broj stanovnika održavao na koliko-toliko optimističnom nivou tako što su se ljudi doseljavali iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Te teritorije su, nažalost, sve praznije Srpkim življem. I dok su se jedni integrisali u matici, ili to pokušavaju, velik broj je bolji život potražio u belom svetu na svim kontinentima.
Ekonomske seobe su posebno prisutne svuda gde se siromaški živi. Reći će neko da se u vreme Slobodana Miloševića i astronomske inflacije (pre)živelo sa par nemačkih maraka plate i penzije, a uskoro će minimalna plata biti blizu 300 evra kako najavljuje ministar finansija. Možda za starije, koji pamte mnogo gore i koji primećuju napredak i velik napor vlasti da popravi ono što su prethodni režimi upropastili, svaki pomak unosi optimizam.
Mladi kao da nemaju vremena da čekaju. Kao da im je tempo oporavka spor, a procenti rasta su ohrabrujući ako osnovica nije (pre)mala. Odlaze u svet majstori, radnici raznih profila, šoferi, magacinski radnici, dostavljači, negovateljice, medicinske sestre, lekari, fudbaleri, košarkaši, inovatori, poneki naučni radnici…
Odlaze oni koji se traže i koji tamo negde u bogatim, uređenim društvima imaju mnogo veće plate, mirniji život.
Nije samo SAD, EU, Britanija, Kanada… interesantna. Idu naši sigurni u sebe i u Rusiju, Australiju, Kinu, Japan, Novi Zeland… Čuo sam da je samo naših troje sunarodnika bilo u Avganistanu i da su se uspešno evakuisali. Šta su tamo radili sam Bog zna.
Da se bahatimo sa ljudskim resursima, ali i školovanim, obrazovanim ljudima, što je skupo i glupo, najplastičnije se vidi na primerima lekara, specijalista koji odlaze u razvijene zemlje. Ne treba nikome braniti da ide tamo gde misli da će njemu i njegovoj porodici biti bolje, ali treba to znati valorizovati.
Jer, na primer, odavno sam čuo podatak da student medicine na budžetu od brucoša do dr košta sve poreske obveznike, preko 100.000 evra. Čak i kasnija specijalizacija, u zavisnosti koliko traje, košta još toliko ako ne i više. Bivši direktor Doma zdravlja u Bačkoj Palanci jedne prilike reče da pre specijalizacije naši doktori sa matičnom zdravstvenom ustanovom potpisuju ugovor po kome moraju kao specijalisti da ostanu ovde i rade najmanje 7-8 godina.
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
Neki ostanu ovde, neki odu u veće gradske i medicinske centre jer to karijera zahteva. Velik broj odlazi u Nemačku, Švajcarsku i druge bogate zemlje za karijerom i boljim životom. Ispada da mi, delom, školujemo i plaćamo lekare koji se lečeći nas obučavaju da ne prave greške, pa ih tako obučene besplatno dajemo bogatima kojima tada nije skupo da im daju po nekoliko puta veću platu nego ovde.
Kako obezbediti dovoljno kvalifikovane radne snage, majstore, ali i vrhunske stručnjake pravi je domaći zadatak za zemlje ovog našeg regiona. Veće plate i penzije, veća kupovna moć stanovništva, veći rast privrede i veći budžet su rešenje.
Američki Avganistanci sada nam nisu potrebni, jer se moramo držati Balkana, a ne Avganistana. Došlo je vreme da pomognemo sebi, a ako i koliko možemo i svima u nevolji, po reciprotetu.
