U drugoj polovini prošlog veka trgovačka čaršija u Bačkoj Palanci bila je locirana u centru varoši. Osim prodavnica mešovite robe tu su bile i prodavnice bele tehnike, elektroinstalacionog materijala, obuće i odeće, tekstila, nameštaja, gvožđare i drugo.
Velike fabrike imale su svoje prodavnice kao “Sintelon”. Bilo je dosta fabrika konfekcije koje su prodavale muška odela, košulje, trikotažu, tekstil na metar, ženske kostime, haljine i suknje, obuću. Neki od poslovođa, a većina se upokojila – Mile Piroćanac (“Prvi maj ”Pirot), Ilija Šarac (“Centrotekstil”), Mirko Papirko i Zdravko Višekruna – Šerija (knjižare “Podunavlje”), pa poslovođe prodavnica “Varteksa”, “Beka”, “Noviteta”, bili su nešto više od običnih trgovaca, bili su,hej poslovođe!
Imali su običaj da se u društvu još ponekih zubara, zlatara, profesora, firmopisaca, umetnika, sportista, trenera i zanatlija skoro svakodnevno sreću u “Gurmanu”, tada jedinoj gradskoj kafani, a danas je Palanka nema. Čule bi se uz topli i mokri obrok dnevne dogodovštine, lažne i tačne informacije, zbijale šale na tuđ i svoj račun i svi su dobro živeli.
Firme su bile društvene, pa se moglo pazariti i na crtu, kredit, dođem ti. Danas nema tih prodavaca i prodavnica, ali ima puno apoteka, prodavnica mobilnih telefona, banaka, kladionica, marketa, pekara, mesara, poslastičarnica, butika, prodavnica firmirane sportske opreme, a tu je blizu i pijaca. To su prodavnice na istom mestu samo sa promenjenom firmom.
Osim propalih fabrika ova čaršija pamti i propale države po pričama od Turaka, preko Austrougara, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslavije u dve-tri varijante, pa nesuđene zajednice sa Crnogorcima – konačno Srbija!
Posebna priča bile su prodavnice konfekcije i tekstila. Gotovo da nije bilo mušterije koja u Palanci nije mogla sebi da kupi prikladno odelo, povoljno i po ceni i po veličini. Tada je u domaćoj konfekciji radilo na desetine hiljada radnika, a malo je bilo žena koje u kući nisu imale “Bagatovu” šivaću mašinu. Priča komšinica da je ovih dana kupila nove zavese i da je trebala prišiti trake, a njena mašina u kvaru. Veli, nema u Palanci majstora, servis u Novom Sadu joj daleko. Otišla kod krojačice, a ona veli da je cena prišivanja trake po dužnom metru 400 dinara. Zavesa široka 8 metara, plaćena 2.200 dinara. Ići će mašina kod majstora u Novi Sad.
Pričalo se da su naši štofovi iz Leskovca i Kule pravile kvalitetan štof od koga su se odela šila za Nemce i Engleze. Čak se pisalo da i engleski dvor naručuje odeću i košulje u Jugoslaviji. Teško je poverovati da je kraljevska porodica iz Vindzora kupovala našu konfenkciju obzirom da imaju svoje, kraljevske snabdevače i krojače, ali da su u bivšoj državi naručivali, za njih jeftinu i kvalitetnu, odeću za zaposlene i poslugu je moguće.
Sa krizom krajem prošlog veka, pa ratovima, posebno privatizacijom na brzinu i dugo kajanje u istoriju su otišli i novosadski “Novitet”, beogradski “Beko”, “Kluz”, pirotski “Prvi maj”, fabrike u Ivanjici, Kuli, Leskovcu i druge. Nestale su i njihove prodavnice u Bačkoj Palanci. Nestale su i trikotaže, pa više nema “Marine”, “Vunopleta”, gde je radilo 1.500, uglavnom žena.
Ekonomisti kažu da su to bile jeftine fabrike sa niskim organskim sastavom kapitala, pa je radno mesto bilo jeftino. S druge strane u fabrici pivskog slada “Maltineks” (sadašnji vlasnik “Sufle”) koja je bila ogromna investicija (1973. godine) danas radi jedva 50 radnika, a pre privatizacije 150.
Sadašnja vlast kada je krenula u obnovu privrede morala je da stvara nov, bolji ambijent. Borba je za svako radno mesto, pa se često dovode firme koje zapošljavaju dosta radnika koji, između ostalog, upakuju, ili prepakuju kablove, drotove ili nešto drugo. Važno je da ljudi rade, da mogu da zarade za sebe i porodicu, da se državi plaća porez kako bi se (ot)platili novi putevi, mostovi, bolnice, škole, kako bi što manje mladih odlazilo u beli svet.
U celoj ovoj priči Palanka traži sebe. Teške decenije, uništile su ovde dosta fabrika i radnih mesta. I dok je po Srbiji tokom NATO agresije i bombardovanja, osim mnogo poginulih i ranjenih, bombama uništeno gro naše industrije, ovde, sem mosta koji je bio oštećen, fabrike nisu bile meta. Ovde je fabrike uništila alava vlast. Hteli su novac na gomili, nije bilo bitno ko kupuje fabrike ništa će biti s njima, a niko nije ni mislio o hiljadama ljudi koji su ovde u to vreme ostajali bez posla i egzistencije zajedno sa članovima porodice, često i rodbinom koja je došla u izbeglištvo iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije.
Nema pomenutih trikotaža i “Merkura” (bilo 1.000 radnika), nema Tekstilnog kombinata “Dunav” u Čelarevu (1.500 radnika), od stare “Majevice” (1.500) ostalo je malo šta, “Nopal” radi, ali je daleko od skoro 1.000 radnika nekada. Nema “Unimata”, “Napretka”, AIK je razbijen pa prodat, kooperacije ugašene, zemlja ili prodata ili se izdaje u zakup. U opštini ni jedan veći mlin ne melje brašno, priča o fabrikama keksa, konditorskih proizvoda ostala je u planovima od pre pola veka.
Doduše, “Nektar” je ovde nastao, zapošljava i razvija se. U Gajdobri dve velike fabrike. Fabrike za proizvodnju džambo vreća i druge ambalaže rade i unapređuju program koji se radio u čelarevskom “Dunavu”. Tamošnja pivara radi i kažu da je broj zaposlenih približan kao u vreme privatizacije od strane “Karslberga”.
“Tarket” je svojevremeno kupio “Sintelon”. Putem otpremnina i TV, prirodnim odlivom, značajno je smanjen broj od 2.500 radnika koliko je brojao ovaj nekadašnji jugoslovenski gigant u proizvodnji podnih obloga. Ima u Palanci i okolnim mestima još nekoliko značajnih srednjih i malih fabrika, ali to očito nije dovoljno.
Nije dovoljno, kažu i ovdašnji ekonomski, finansijski stručnjaci. Vele, Palanka mora da iskoristi vreme investicija u obnovi Srbije, a čini se, kažu oni, da se ovde na trenutak učini kao da je vreme stalo. Palanka se smatra za veću i razvijeniju opštinu u Srbiji, ali i lokalnu samoupravu koju su po budžetu stigle i prestigle objektivno manje i do pre par godina i deceniju – dve nerazvijenije sredine.
Ovde kažu da niko od investitora nije zainteresovan za prazne hale propalih fabrika. Nije to, vele, zbog vradžbina, već zbog potrebe moderne proizvodnje. Kada nema interesovanja za stare fabrike prisećamo se vremena početka privatizacije kada su pojedini tradicionalni evropski partneri nudili preuzimanje pojedinih palanačkih fabrika po ceni od jednog evra uz dugogodišnju ugovornu obavezu da održe i unaprede proizvodnju i povećavaju broj zaposlenih. To nije prihvaćeno, pa je, na primer, opština, novcem poreskih obveznika kupila od Srbije (sami od sebe) “Merkur”. Tražili, tražili rešenje, pa ga našli u odluci da ga poruše i da investitor napravi stambeno – poslovni centar. Niko neće fabriku u gradu.
To je tačno, ali tačno je i da su stručniji na to upozoravali davno i govorili da se moraju graditi nove industrijske zone, jer u postojećima nema mesta. Posle je otkriveno da opština nema zemlje u ravnoj Bačkoj, a da svojevremeno ministarstvo poljoprivrede nije htelo da ustupi parcelu od oko 50-tak hektara. Pre dve-tri godine, najavljena je industrijska zona u Čelarevu, ali u Palanci ništa. Obećano je kapitalno saniranje i proširenje državnog puta ka Novom Sadu, rekonstrukcija i proširenje Doma zdravlja u Bačkoj Palanci, urađen je projekat izgradnje mosta kod Neština i Bačke Palanke, najavljena izgradnja Nacionalnog regatnog centra, pričalo se i o izgradnji fiskulturne sale pri OŠ “Veselin Masleša” (prvi projekat urađen pre pola veka).
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
Sve je to najavljeno i na neki način narod shvatio da je obećano (doduše, niko iz vlasti nije obećao most), čak su i urađeni neki od projekata, a sad pročitam u novinama da nema para za asfaltiranje pešačke staze u centru grada. Lokalna samouprava sigurno nema para, odnosno ima para onoliko koliko ima. Nije na njoj da gradi mostove preko Dunava i državne puteve, ali, valjda može da utiče na vrh vlasti, da i Bačka Palanka dobije, odnosno da joj kroz investicije, država vrati deo onoga što je kroz porez i doprinose uzimano od ovdašnjih poreskih obveznika poslednjih decenija.
Posebna je priča, a izgleda da je istinita, da je dobar deo ovdašnjih najuspešnijih kompanija centrale premestilo u Beograd i Novi Sad, pa tamo plaćaju obaveze, a opštini ostaje porez od radničkih plata. Iz jedne domicilne trgovinske kuće apeluju na potročaše da “iskažu potrošački lokal patriotizam”. Vele, em smo povoljniji sa cenama, em na ovaj način najviše se puni opštinski budžet, jer kupovinom u velikim stranim marketima novac odlazi daleko od Palanke. Dućani će nas, kanda spašavati. Nadživeli su i fabrike i države.
