Jesenje slike i momci u vojnike

Piše: Olivera Ilić

221

Ja sam počela da izlazim u grad tu negde na kraju osmog razreda u aprilu, kad su počela ona generacijska opraštanja od detinjstva. Prvo do 10 h, a posle sebi komotno produžih pet minuta, pa deset, pa još pet…


Džumle svi na sladoled, u bioskop ili kod nekog kome roditelji nisu kući. Danima smo se razvlačili po školi, po klupama centra grada, po obalama Dunava. Išli u disko klub u gomili, pa kad jednog ne puste, jer izgleda kao dete, drugi moljakaju i ubeđuju.

Prvi koncert „Bajaga i instruktori“, drugi „Plavi orkestar“. „Amadeus“ košulje, „rimljanke“ i tapirana frizura. Gel „Valera“, šminka „Samanta“, parfem „ESP“. Družila sam se sa svima, jer su se tad još svi družili sa svima, takvo vreme bilo, ali mi je najlepše bilo u muškom društvu. Tako da sam ja imala uvek više drugara nego drugarica, a pošto stanujem malo dalje od centra i pratnju do kuće, često grupnu kao ponoćni cirkus.

Mi se tako razgalamimo, smejemo, raspričamo, pa kružimo oko moje ulice po sto puta da ne probudimo pozaspali svet i da ne bude ujutru opet: „Oljica kanda rano došla…“ Mala ulica, mali i svet. Posle niza godina tih drugarstava, tata je zvanično rekao: „Daj ne blamiraj se više, uđite unutra, pa se zezajte.“ To mu je bila velika greška, jer se to kasnije otelo kontroli, pa smo tako navikli često i da zanoćimo.

Pekle tad se palačinke u gluvo doba, pice se pravile i to najboljeg kvaliteta, igrao se „Monopol“ i neke karte, gledali se filmovi. Skupimo pare na gomilu i vidimo kod koga ćemo, pa nas nema kući po čitav dan i noć. A ako je leto, zna se: „Plaža čitav dan, žurka čitavu noć“.

Jedne Nove godine nismo imali gde, pa su moji uplatili u lokalni motel „Poloj“ i tamo prespavali da bi mi mogli praviti doček kod nas. Moji drugari su bili pravi dobri momci
iz kraja i nije bilo sporno da će sve biti u redu. I stvarno je bilo, sve na svom mestu, svaki put posle žurke sve sklonjeno i sređeno. Ne znam kako su oni na mene gledali, ali su često imali i zort kad nađu novu važnu curu. „Samo da je Olja ne isprepada…“ Ako se meni
ne sviđa, pa to je onda ćao, pobegne ona za čas. Kad su kretali u vojsku plakala sam kao da idu u rat. Pisala duga, tolstojevska pisma. Radovala im se kad dolaze na odsustvo. Jedan mi ipak nije nikad bio drugar. A nije ni mogao, kad sam se u njega zaljubila čim sam prohodala korzoom, sa sve onom svetlucavom „Samantom“na usnama. I više se nikad nisam skroz naskroz odljubila.

Mi sad zajedno te iste drugare ispraćamo, dočekujemo, sačekujemo iz belog sveta, venčavamo, krštavamo jedni drugima decu, provodimo letnje dane i praznične noći. Slavimo život u svim oblicima.

*Čitavog ovog teksta ne bi bilo, da uz kafu ne pročitah u novinama da se nešto šuška za uvođenje vojnog roka. Pa se setih kako je tog toplog septembra svaki dan negde bilo oproštajno, kako smo posle toga cmizdrili i dugo nekom mahali. „Nekad valjda i beše čast šinjel maslinast…“.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here